2
“Vučić ne daje građanima, već ih zadužuje i po tome je već ušao u istoriju, pošto je zemlju zadužio više od svih njegovih prethodnika zajedno. Odlazak Geoksa, kao i drugih sličnih investitora, je očekivani rezultat desetogodišnje promocije politike siromaštva kojom subvencionišemo investitore zainteresovane isključivo za jeftinu radnu snagu”, rekao je u intervjuu za “Novu” Dušan Nikezić, ekonomista i predsednik resornog odbora za privredu i finansije Stranke slobode i pravde.
Pročitajte još...
Prema njegovim rečima, odluka da država uplati penzionerima 20 hiljada dinara u februaru ukazuje da je ta pomoć planirana isključivo za predizbornu kampanju, te da je ekonomija u Srbiji svedena isključivo na propagandu jednog čoveka.
“Zato konstantno slušamo o novim megalomanskim projektima koji preko noći, nekom magijom, treba narodu da donesu blagostanje”, smatra on.
Kako ocenjujete najavu predsednika Srbije da će država u februaru uplatiti jednokratnu pomoć od 20 hiljada dinara penzionerima? Postoji li bilo kakvo opravdanje za takvu odluku?
Postoji socijalno opravdanje, jer penzioneri najteže žive. Gotovo polovina njih prima penziju manju od 25 hiljada dinara mesečno, dok je prosečna penzija tek ove godine realno dostigla nivo iz 2012. godine. Potrebno je da im država uplati i mnogo više, delom kroz povraćaj bespravno oduzetih penzija, delom kroz redovna socijalna davanja za najugroženije penzionere, a neophodno je obezbediti i mesečne prihode za 250 hiljada ljudi koji su stariji od 65 godina i nemaju nikakve prihode.
Vidite li političke razloge iza ove odluke?
Tajming uplate razotkriva njenu političku pozadinu, jer možemo razumeti finansijsku pomoć za novogodišnje i božićne praznike ili pred letnju sezonu odmora, ali najavljeni period isplate u februaru-martu jasno ukazuje da je pomoć planirana isključivo za predizbornu kampanju.
U prethodnih godinu dana država je u nekoliko navrata uplaćivala novac građanima po različitim osnovama. Može li se to tumačiti kao briga o ljudima?
U vreme ekonomske krize neophodno je da država pomaže ljudima i privredi, a da bi ta pomoć bila delotvorna mora biti usmerena onima kojima je najpotrebnija. Nažalost, dve trećine naše državne pomoći potrošeno je na “100 evra za sve” i “minimalac za sve”, klasične predizborne mere, gde su svi dobili malo, a najugroženiji nedovoljno. Time smo protraćili ogromna sredstva koja su mogla biti upotrebljena kako za pomoć najugroženijima, tako i za budući razvoj zemlje, kroz ulaganje u obrazovanje, prekvalifikacije radnika, nove tehnologije i sektore koji će nam omogućiti stabilan privredni rast u budućnosti, poput zelene energije, digitalizacije ili robotike.
Vučić bi na vaše kritike odgovorio da opoziciji smeta što on pomaže narodu i da, za razliku od vas, on ne otima, već daje građanima.
Vučić ne daje građanima, već ih zadužuje i po tome je već ušao u istoriju, pošto je zemlju zadužio više od svih njegovih prethodnika zajedno.
Ipak, gotovo sve vlasti su koristile novac svih građana kako bi sebi izgradile bolju startnu poziciju uoči izbora. U čemu je razlika između toga što se nekada radilo u odnosu na ovo što danas rade naprednjaci?
Često se čuje taj argument o novcu svih građana, ali novac koji ova vlast danas koristi nije samo novac građana, prikupljen kroz poreze i druga davanja, već suštinski dug svih građana, što je mnogo opasnije. Para u budžetu za te namene nema, rupa u budžetu je prošle godine bila rekordnih 3,8 milijardi evra, a ove godine je 3,5 milijardi evra, pa samim tim sve što vlast predstavlja kao pomoć je u stvari dug svih nas. Zato će dug zemlje već ove godine preći 30 milijardi evra, a ako vlast samo sprovede projekte koje je ugovorila sa stranim kreditorima i izvođačima radova, javni dug će u narednih nekoliko godina preći 50 milijardi evra, što znači da prosečno srpsko domaćinstvo zadužiti za preko 20 hiljada evra.
Iz vrha države često stižu poruke kako je Srbija ima najbrže rastući BDP u Evropi i da smo ubedljivo najbolji u regionu. Koliko je to realno?
Statistički podaci se već godinama šteluju prema potrebi vlasti, posebno kada je u pitanju rast BDP-a. Poznato je da poslednjih godina imamo ubedljivo najveći rast u sektoru građevinarstva u kome država sa stranim izvođačima, bez tendera, ugovara projekte po cenama dva do tri puta većim od realnih. Te naduvane vrednosti građevinskih radova zvanična statistika koristi za obračun BDP-a, pa ako su naduvene vrednosti građevinskih projekata, onda je naduvana i visina BDP-a. Uprkos tome, Srbija je u poslednjih devet godina imala prosečan godišnji rast BDP-a od 2,4 odsto, što je značajno niže od regionalnog proseka. Zbog toga nam nekadašnji ekonomski konkurenti sve više odmiču po životnom standardu, pa je BDP po glavi stanodnika u Rumuniji 62 odsto veći nego u Srbiji, u Hrvatskoj 113 procenata, a u Mađarskoj 134 odsto veći nego kod nas. Podsetiću vas i da je prosečna plata u Srbiji 2012. godine bila 8 odsto veća nego u Rumuniji, a danas je 30 procenata niža. Takođe, svedoci da ova vlast sve više sužava region sa kojim se poredimo, pa smo se sveli u okvire pet najmanje razvijenih evropskih zemalja i vrtimo se u tom začaranom krugu siromaštva.
Kako gledate na potrebu predsednika da lično određuje ko će i gde dobiti posao, na kom mestu će se otvoriti fabrika, da javno pregovora sa investitorima o broju zaposlenih?
Na žalost, ekonomija u Srbiji je svedena isključivo na propagandu jednog čoveka i zato konstantno slušamo o novim megalomanskim projektima koji preko noći, nekom magijom, treba narodu da donesu blagostanje. Smenjuju se bogati arapski šeici, Nemci, Kinezi, pa Tramp i Amerikanci… Kad se jedna bajka ne ostvari, pokrije je nova, još neverovatnija, poput fabrike letećih automobila, čipova, pilećih nogica, delova za avione, Mercedesa u Ikarbusu i slično. Ljudi moraju biti svesni da nas neće usrećiti ni jedan veliki ugovor, projekat ili strana investicija, već hiljade malih, domaćih investicija, koje koriste domaće resurse, domaće sirovine, repromaterijal i radnike. Samo zarada od domaćih investicija ostaje u Srbiji i kapilarno pokreće novi ciklus ulaganja, zapošljavanja i privrednog rasta.
Država motača kablova: Stavili su nas na mapu jeftine radne snage
“Državni zvaničnici se često, prilikom otvaranja fabrika za motanje kablova, hvale kako su “Srbiju postavili na investicionu mapu”. Tačno je da su nas stavili na mapu, ali na globalnu mapu jeftine radne snage”.
Nakon što se rukovodstvo Geoksa povuklo i radnici te firme ostali bez posla, predstavnici vlasti su naveli da je bivši režim odgovoran za to, jer su oni doveli italijanskog investitora. Kako vi gledate na te optužbe?
Ako ste preuzeli zasluge za svečano otvaranje fabrike, onda je red i da preuzmete odgovornost za njeno zatvaranje. Odlazak Geoksa, kao i drugih sličnih investitora, je očekivani rezultat desetogodišnje promocije politike siromaštva kojom, sa preko 100 miliona evra godišnje, subvencionišemo strane investitore, zainteresovane isključivo za jeftinu radnu snagu. Zbog takvih investitora smo 2014. promenili Zakon o radu, kako bi im omogućili da radnike, poput opreme, angažuju na lizing, da imaju smene od po 12 sati, da rade vikendom i u pelenama, a sve za plate koje su niže od minimalne potrošačke korpe Zato ne čudi što 83 procenta radno sposobnih ljudi u Srbiji želi da napusti zemlju, a desetine hiljada mladih svake godine to i učini u potrazi za normalnim životom i egzistencijom.
Pročitajte još...
Ko je odgovoran za to što su ljudi ostali bez posla, stoji li teza da Geoks ne može da isprati rast plata u Srbiji?
Odgovoran je pogrešan model ulaganja u jeftinu radnu snagu, od kojeg nema koristi ni država, ni srpska privreda, a radnici ostaju zarobljeni u siromaštvu, od zapošljavanja do kraja radnog veka. To vidimo na primeru tipičnog stranog investitora, poput pomenutog Geoksa, koji: dobije besplatnu infrastrukturu i proizvodnu halu u zakup za dinar godišnje, što je gubitak prihoda za državu; za uvezenu opremu dobije subvenciju, što je trošak za državu; zaposleni dobijaju minimalnu zaradu, pa ceo radni vek žive u siromaštvu; porezi i doprinosi na zarade su subvecionisani, opet gubitak prihoda za državu; repromaterijal za proizvodnju se uvozi, pa nema koristi za srpsku privredu; proizvode sa zastarelom tenhologijom, pa nema transfera znanja; celokupna proizvodnja je za izvoz, što znači da ne plaćaju PDV u Srbiji; proizvodi se najčešće prodaju povezanim pravnim licima u inostranstvu po ceni koštanja, pa nema ni poreza na dobit. Takvi investitori nam sigurno neće doneti bolji život.
Šta očekuje Srbiju u narednom periodu, postoji li bojazan od masovih otpuštanja?
Pretnja masovnih otpuštanja je konstantno prisutna, upravo zato što smo, gotovo isključivo, ulagali u strane investirore, koji su tu dok troše subvencije i jeftinim radnim mestima samo produbljuju siromaštvo.
Ono što dodatno brine su činjenice da smo najvrednije prirodne resurse dali strancima u bescenje, da se sve više zadužujemo kod stranih vlada, da najveće građevinske projekte danas realizuju stranci, da nam i obnovljive izvore energije razvijaju stranci, pa smo došli i do toga da 70 odsto izvoza realizuju firme koje su većinski u stranom vlasništvu. Ako ovako nastavimo završićemo kao prezadužena strana kolonija.
BONUS VIDEO: Vučić o Belivuku
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
