8
“Predsednik Srbije nije svestan da bi jednog dana, ovi što ga čuvaju, mogli da uđu u njegovu sobu i da mu kažu: ‘Predsedniče, pođite sa nama’. Baš zbog toga što nema svest o tome, rizik u koji ulazi je sve veći i on sve dublje pada, iako njemu deluje da je svemoćan”, rekao je u intervjuu za dnevni list “Nova” istoričar Milan St. Protić.
Nekadašnji lider Demokratske opozicije Srbije u razgovoru za naše novine, između ostalog, pričao je o svom najnovijem književnom delu pod nazivom “Roman o poraženima”, ali se ujedno dotakao i aktuelnih političkih prilika u Srbiji, opisavši godine za nama kao “Doba poniženih”.
Šta o našem društvu govori to što se “predsenička ne poriče” i što gotovo uvek lično odlučuje da li će se neki zakon usvojiti ili gde će državni novac potrošiti?
To je sad pitanje karaktera i zrelosti pojedinca. Taj čovek, koga vi pominjete, nit je dovoljno sazreo kao ličnost, niti ima dovoljno životnog iskustva ili znanja za mesto na kome se nalazi. Zato izgleda kao Kralj Ibi kad poručuje da je on lično nešto odlučio. Sve to ne deluje ni dovoljno ozbiljno, ni dovoljno utemeljeno, ali je opasno. Opasno ne samo za Srbiju, nego i po njega. Evo, ja vas da pitam nešto: Da li je vama potpuno nerealno da jednog jutra oni što ga čuvaju uđu njegovu spavaću sobu i kažu mu: “Predsedniče, pođite sa nama” ? On toga nije svestan. A trebalo bi da bude toga svestan više nego vi i ja. Baš zbog toga što nije svestan, rizik u koji ulazi je sve veći i on sve dublje pada, iako njemu deluje da je svemoćan. To su veoma opasne stvari i nije u pitanju dečija igra kako njemu izgleda. Ovo je zemlja u kojoj vlast čuči u nekim mračnim uglovima i ćoškovima za koje, mi pogotovo, ali ni on ne zna gde se nalaze.
Je l’ postoji neka razlika između onog Vučića kog ste upoznali devedesetih godina i ovog današnjeg, izuzev toga što je naprednjak i deo vlasti?
Nije on ni prvi ni poslednji koji je kao klinac izgledao simpatičan i drag. Poznavali smo se. Prvi put smo bili u nekom kontaktu kad me je pozvao, početkom devedesetih godina, zbog neke usluge koju sam mu ja učinio… To vam je sve ista priča, nije on usmaljena priča. Setite se kakav je bio Čedomir Jovanović devedesetih godina, dobar i simpatičan momak. Videte li u šta se pretvorio? U kakvu ukupno, kad moram tako da kažem, nakazu… Ne pričam sad o politici, već govorim o čoveku. Vlast užasno kvari ljude i kad je ona nekontrolisana, neuređena i kad ne postoje institucije koje vas stalno opominju i sprečavaju da krenete pogrešnim putem, onda dobijete to. Imate takvih primera koliko hoćete, pogledajte Nenada Čanka, Gorana Vesića, Gorana Svilanovića… To su potpuno drugačiji ljudi od onoga što su nekada bili. Za neke sam znao da neće valjati kad dođu na vlast, za neke nisam. Za ovog što je sad predsednik nisam razmišljao da će dotle doći. Tu su se potrefile neke srećne okolnosti, neki su mu ljudi spolja i unutra pomogli da iskoristi situaciju i da u dva koraka dođe do predsednika Srbije. Da je on kretao sam, da nije imao prvu Šešlja, a posle Tomislava Nikolića, od njega ne bi ništa bilo, jer on nema taj kapacitet.
Hoćete da kažete da Nikolić ima veći kapacitet od Vučića?
U tom smislu da. Tomislav Nikolić je, naravno, intelektualno ograničen i to mu je glavna mana. Umeo je povremeno i da sklizne, u najmanju ruku, banalnost. Međutim, on je mogao kao Srbijanac da privuče glasove. Njega su građani Srbije u jednoj određenoj meri prepoznavali kao svoga. Ovaj što je predsednik države je postao popularan tek kad je došao na vlast, kao i Miliošević. To nisu ljudi koji autentično privlači glasače čije ličnosti su takve da im ljudi veruju, već osobe koji postanu takvi tek kad dođu na vlast. Tad im se ljudi dive zato što su vlastodršci i zato što ih se plaše, a ne zato što im se stvarno sviđaju. Sutra da predsednik Srbije siđe sa vlasti, niko ga na ulici ne bi prepoznao i bili bi prema njemu potpuno indiferentni. U pitanju je prazna ličnost koja u sebi nema nikakvu autentičnu privlačnost.
Malopre ste se pomenuli kako bi moglo da izgleda jedno jutro predsednika Srbije. Slično sudbinu nedavno je doživela bivša državna sekretarka Dijana Hrkalović. Kako vi gledate na ovaj obračun sa nekada vernom partijskom aktivistkinjom?
Kad nemaju političke protivnike i opoziciju, miševi počinju da se jedu međusobno.
Šta očekujete da će biti epilog ovog sukoba?
To ja ne mogu da vam kažem. Ovako spolja, mogu da pretpostavim da je ta mlada žena nije ključni faktor i da je neko nju isforsirao kao mladu, očigledno atraktivnu i lepu – to je kod nas čest slučaj. Da će devojka od dvadeset i nešto godina, a sad trideset, da bude tako moćna i da vrti oko malog prsta celu Srbiju – pa to nije mogla ni Madam Pompadur.
Da li vas iznenađuje što je svojevremeno ta mlada žena u prorežimskim medijima predstavljana kao “Čelična Lejdi MUP-a”, a danas kao saradnica mafije?
Za ovakve režime to je karakteristično. Oni ih troše, a ti ljudi u međuvremenu uobraze da su neko i nešto, odnosno da su stvarno moćni. Onda odjednom, iz ko zna kog razloga, “dobiju po nosu”, sklone ih i onda ih više nema. Vi videte da u Srbiji neko pilotira tim ljudima u službama. Ovde je u pitanju mlada žena, kojoj je moć udarila u glavu i koja se pogubila, pa je išla i dahijala svojevremeno u Lučanima. Ona je tada umislila da je stvarno na čelu policije i da iza nje neko stoji, a onda su joj izmakli tlo pod nogama i sad sedi u zatvoru, nesvesna šta joj se desilo. Ona pojma nema kako je ovo moguće, da se ceo njen svet, koji joj je izgledao tako realno, odjednom srušio. A ona misli: “Ja ništa nisam uradila što mi nije rečeno ili naređeno”.
Pročitajte još...
S druge strane, svedočimo i progonu policajaca koji su otkrili slučaj “Jovanjica”, a koji se sada targetiraju kao pomagači kavačkog klana. Šta mislite, zbog čega im oni smetaju?
Očigledno je tu namerno došlo do zamene teza. Jedno pitanje je da li je tu imao nekog udela brat predsednika države, ali to nije pitanje krivične odgovornosti. Pitanje krivične odgovornosti je gajenje marihuane na ogromonoj plantaži sa namerom da se to distribuira i prodaje. Po zakonu, koji važi u Srbiji, kanabis se još uvek tretira kao zabranjena, psihoaktivna supstanca. To je i početak i kraj priče. To sa bratom nema apsolutno nikakve veze, ali očigledno da ti ljudi koji su stajali iza “Jovanjice” uživaju podršku vrlo jakih centara moći u ovoj zemlji. Ovi policajci koji su to otkrili verovatno nisu znali šta je iza toga ili se nisu raspitali da li smeju to da diraju. Verovatno bi im rekli da ne smeju da intervenišu, a pošto su to obelodanili i otkrili moraju da budu premešteni u Odeljenje za ratne zločine. Ono što je najindikativnije je to što se u to odeljenje ide po kazni, a ono bi trebalo da bude najvažnije. Eto koliko oni brinu o ratnim zločinima, kako našim, tako i tuđim.
Pominjete krivičnu odgovornost za uzgajanje marihuane, a s druge strane predsednik Srbije, koji je inače pravnik, tvrdi da to i nije toliko ozbiljan prekršaj i da vlasnik “Jovanjice” nikoga nije ubio.
I on se posle svega hvali da je pravnik? Još i njegovi profesori kažu da je bio dobar student. To znači da ti profesori ne znaju ništa. Kako može da bude dobar student i diplomirani pravnik čovek koji takve stvari izgovori? Postoji krivični zakonik gde je jasno nazančeno kolika je zaprećena kazna za to krivično delo i to je početak i kraj priče. Šta bi trebalo, svako drugo krivično delo, koje nije ubistvo, da bude dekriminalizovano? Dakle, neko može da opljačka banku i uzme 100 hiljada, ali bože moj, neće odgovarati, jer nikog nije ubio? Mada smo imali i takav primer, setite se da je današnji predsednik Skupštine uhvaćen sa koferom i to smo zaboravili. Je l’ neko odgovarao za to? Šta bi sa onim Mišom Bananom? Kako to da se to više ne pominje? Je l’ to završena priča? Ima li tu nekog epiloga? U ovoj zemlji odavno vojska i policija služe nekim drugim ciljevima i ti ciljevi često izlaze iz propisanih okvira.
Kako vi tumačite tezu da će upravo zbog tog prečestog iskakanja iz propisanih okvira, ova vlast početi sama od sebe da se urušava?
Ja se bojim da će se Srbija urušiti. Ovo će se srušiti kao kula od karata. Ovakvom sistemu su dani odbrojani.
A šta tu opozicija može da uradi?
Opoziciji bi bilo najbolje da ih pusti i da im ne pomaže da oni deluju kao demokratija. Nažalost, naša opozicija hoće da se bavi politikom po svaku cenu i pod svakakvim uslovima. Oni se spremaju da ponovo uđu u parlament gde će ovi ponovo da ih vređaju, ponižavaju i tuku. Verujte mi, ja tu ne bih sedeo tačno da mole da budem tamo.
Ipak i vi ste učestvovali na izborima koji su bili nedemokratski i prihvatili ste pravila igre Slobodana Miloševića i pobedili ste ga na kraju.
Potpuno su bile različite okolnosti bile. Mi smo prethodno držali 20 gradova u Srbiji i imali medije u tim gradovima.
Ali i da dobijete tih 20 gradova, prethodno ste morali da učestvujete na Miloševićevim izborima?
I opet smo to morali silom. Kod nas je stalno bila kombinacija izbori – sila, izbori – ulica. Sad ne vidim ko bi mogao da stane ispred naroda i da ga izvede na ulice.
Često se pominje vaše ime kao osobe koja bi mogla da bude dobar predsednički kandidat. Da li biste razmislili o tome ukoliko bi usledio poziv?
Ne znam šta bi tu bilo gore za mene – da pobedim ili da izgubim. Realne šanse su da izgubim, a ja ne volim da gubim. Vrlo sam retko u životu gubio. Samo jednom u životu sam se kandidovao na izborima, 2000. godine i to sam pobedio lično. Vodio sam listu Novi Beograd – Zemun i opet sam pobedio SPS i radikale. Kad bih, u nekom neverovatnom scenariju pobedio, našao bih se u poziciji u kojoj sam bio kao predsednik Skupštine grada Beograda – da ja dobijem izbore, a da onda drugi vode politiku. Nisam čovek koji bi kršio Ustav, ali bih se vrlo nervirao što oni koji bi trebalo da vode politiku to ne čine onako kako ja mislim da treba, već onako kako oni misle. Oni na to imaju puno pravo, pod uslovom da dobiju izbore. Ja da dobijam izbore za druge, u tom nekom ludačkom scenariju i da budem krijatida koja će za šest meseci da se naljuti i podnese ostavku, kao što sam to već jednom učinio, zato što ne mogu ništa, jer me Ustav ograničava, ne pada mi na pamet. Na sve to, sa dobrim delom mojih ideja se nijedna opoziciona stranka ne slaže. Možda se slažu sa mnom da bi trebalo poništiti sve ugovore sa Rio Tintom.
Pročitajte još...
Da li biste prihvatili da učestvujete u tome ako bi poziv bio da stanete na čelo liste koja će, ukoliko pobedi na izborima i formira vlast, oročiti trajanje svoje vlade i sprovesti reforme koje će omogućiti da naredni izbori budu fer i pošteni?
Ne bih zato što ne verujem ljudima. Kažem vam to iskreno. Iskustvo me je naučilo da ne verujem ljudima. Oni vam sa punim uverenjem nešto obećaju, a kako zasednu u fotelje oni postanu druge ličnosti. Ja sam kroz to iskustvo prošao, da ne mogu da prepoznam čoveka koga znam 20 godina. Ne verujem u obećanja, zato što znam da od toga nema ništa.
BONUS VIDEO Protić: Trebalo je uhapsiti 100 ljudi 6. oktobra
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
