Bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović poručio u intervjuu za Novu da su odnosi Beograda i Zagreba najlošiji od 2000. godine, te da je situacija u regionu veoma zabrinjavajuća. Kazao je da izbori u Hrvatskoj nikada nisu bili “dramatični” kao oni koji su održani u Srbiji 17. decembra. Josipović nema dilemu da Srbija može biti deo Evropske unije (EU), ali da mnogima nije jasno kojim putem ide zvanični Beograd.
U Srbiji su rezultati izbora i dalje broj jedan tema. Da li ste iznenađeni činjenicom što je SNS osvojio 47 odsto glasova?
Nisam, opšta situacija i ankete su najavljivale pobedu SNS-a, osim u Beogradu. Ali, iznenađenje ili ne, rezultati su tu. Vidim iz vesti i izveštaja posmatrača iz EU da postoje sumnje u demokratičnost izbornog procesa. Nije moje da o tome sudim, to je stvar građana i političkog sistema Republike Srbije. Jedino što mogu reći, bilo bi dobro za Srbiju da se sve dileme raščiste u pravno uređenom postupku a ako je bilo pogrešaka, da se one otklone.
Kao neko ko živi u zemlji koja je punih 10 godina članica EU, a čiji su posmatrači sami ocenili da je bilo brojnih nepravilnosti u izbornom procesu, kako ste Vi videli izbore u Srbiji? Da li su bili slobodni i pošteni?
Lično nemam nikakvih podataka osim onih koje su dali posmatrači i koje iznose mediji u Srbiji i inostranstvu. Ako je i deo tih ocena tačan, to sigurno ne daje dobru sliku izbornog procesa. Ponavljam, ako je bilo nepravilnosti, za Srbiju i njenu vlast bilo bi najbolje da se one otklone. Ako građani u značajnom broju nemaju poverenje u izborni proces, videli smo to u mnogim zemljama, onda dolazi do nemira i građanske neposlušnosti, do političke nestabilnosti. To se dogodilo čak i u SAD, zemlji s dugom demokratskom tradicijom.
Naši građani ne prate tako pomno hrvatsku politiku, osim kada se dese turbulencije sa zvaničnim Zagrebom. Da li se ovakve situacije dešavaju i u Hrvatskoj – organizovani prevozi birača, promena prebivališta, uvoz birača iz regiona, dupli birački spiskovi?
Naši izbori nisu do sada bili ovako dramatični kao u Srbiji. Iako, i mi imamo određenih problema, od onih na zakonskom nivou, pa i određenih problema u praksi. Ali, nikada nije bilo dramatično narušeno poverenje građana u izborni proces. Mi imamo izborne jedinice s nejednakim brojem građana, zbog čega je intervenisao i Ustavni sud.
Izborne jedinice nisu uvek logično skrojene. Imamo popise birača s većim brojem građana no što je realno. Ali, više upisanih birača su, smatram, više rezultat administrativnih slabosti nego namerne manipulacije. Imamo i organizovane dolaske birača iz inozemstva, posebno za lokalne izbore.
Ako su to ljudi s pravom glasa, koji dolaze na izbore bez kakvih prevara, onda to i nije problem. Bilo je nekih glasova o dvostrukom glasanju, u BiH i u Hrvatskoj, ali, koliko se sjećam, nije bilo dokaza o nekim masovnijim zloupotrebama. Najviše dolazaka iz inozemstva, posebno iz BiH i Srbije je u vreme lokalnih izbora. Međutim, ponavljam, reč je o ljudima koji su upisani u popise birača i imaju pravo glasa. Druga je stvar što su u nekim autobusima ljudi znali da dobijaju „šalabahtere“ za koga treba glasati. Iznenadili bi ste se kakve su upute znali da dobiju birači koji žive u Srbiji…
Kako vam danas izgleda region? Koliko ste zadovoljni odnosom među zemljama bivše Jugoslavije? Kako vam deluju odnosi Beograda i Zagreba?
Stanje u regiji je loše, možda najlošije u ovom veku.. Odnosi Beograda i Zagreba su sigurno najlošiji od dvehiljadite godine. Nekoliko je kriznih žarišta. Pre svega, to su odnosi Srbije i Kosova. Zatim, unutrašnji odnosi u BiH su sve napetiji. Problemi su i u Makedoniji i njenim odnosima sa susedima, pre svega s Grčkom, sada s Bugarskom. Ima i unutrašnjih problema.
Zapravo, stanje je zabrinjavajuće i nije generisano samo među pojedinim državama već i unutrašnjim problemima, ponajviše rastućim nacionalizmima i vrlo jakom korupcijom koja parališe ekonomski i demokratski razvoj pojedinih zemalja. Hrvatska i Slovenija su svojim članstvom u EU u boljoj poziciji, i ekonomski, i politički, ali nikako ne bez problema.
Može li Srbija da postane članica EU u narednih 10 godina? Ima li prostora za to?
Po mnogim aspektima svog razvoja, Srbija bi mogla u desetak godina ući u EU, možda i pre, kad ne bi bilo problema s Kosovom i kada bi se uklopila u spoljnu politiku EU. Mislim da bi druge reforme, osim možda borbe protiv korupcije, puno lakše i brže provela. Iako, neke reforme, posebno reforma pravosuđa i državne uprave nisu jednostavne, kao ni puna implementacija političkih kriterijuma za članstvo. Međutim, videlo se to i na primeru Hrvatske, ako postoji snažna politička volja i jedinstvo prema ulasku u EU, onda je sve moguće.
Da li je Srbija danas bliža EU ili zemljama BRIKS-a, ako uzmemo u obzir izjave i poteze vrha srpske vlasti?
Srbija sama bira svoj put. Nama koji gledamo sa strane nije sasvim jasno koji je taj put. Politika u Srbiji govori o Evropi, ali često govori i radi kao da je izbor nešto drugo. Iako, nije moje da dajem preporuke, mogu samo reći da bih voleo da Srbija, a i ostale zemlje jugoistoka Evrope, budu deo Evrope. To bi im donelo puno koristi, ekonomske i političke.
Naše iskustvo s članstvom u EU je po svim objektivnim pokazateljima Hrvatskoj donelo ozbiljne koristi. Uostalom, ankete pokazuju da je podrška građana našem članstvu u EU danas čak i nešto veća nego u vreme kad smo ulazili u EU. Članstvo Srbije u EU bi bilo bi dobro, i za nju, i za susede. Ojačala bi stabilnost regionai otvorile se nove mogućnosti za saradnju. Mislim da to primer Hrvatske i Slovenije potvrđuje.
Region, a Srbija direktno i dalje su „okovani“ kosovskim problemom. Da li verujete da će se u potpunosti implementirati Ohridski sporazum koji je prihvaćen u februaru ove godine?
Iskreno, ne znam. Mislim da politički i emotivno u Srbiji postoje ozbiljni otpori definitivnom razrešenju odnosa sa Kosovom i da to ozbiljno šteti pre svega Srbiji. Znam samo da EU u svom članstvu želi sve zemlje jugoistoka Evrope, ali i da neće dozvoliti da neka od država ranijim ulaskom dođe u poziciju da blokira ulazak drugih.
Ako se ne prihvati, da li je Srbija ponovo u riziku od sankcija kao pre gotovo tri decenije?
Za sada, EU i SAD još uvek imaju „soft pristup“. Da li će tako ostati, ne znam. Nije jako verovatno.
Ukoliko biste morali da napravite paralelu sa hrvatskim političkim vrhom, sa kojim liderom vam je najsličniji Aleksandar Vučić? Zoran Milanović ili Andrej Plenković? Zbog čega?
Takvo poređenje je nemoguće, to su tri različite ličnosti. Voleli njih i njihovu politiku ili ne, ne može im se poreći snažna posebnost i politička strast. Ali, vrlo su različiti, zapravo, mislim da imaju puno više razlika nego sličnosti.
Hoće li region konačno govoriti o budućnosti umesto o istorijskim sukobima i problemima? Svedoci smo da je svakog leta sličan narativ?
Rat devedesetih ostavio je duboke ožiljke. Delom narativ o tome ratu ne može i ne mora biti isti. Ali, bez svesti o uzrocima rata, osudi zločina i priznavanju žrtava, teško ćemo izaći iz začaranog kruga. To tim pre što se rat, ne samo ovaj poslednji, nego i Drugi svetski rat često koriste u političke svrhe, na domaćem i međunarodnom planu.
Mogu li Srbija i Hrvatska da budu ono što su Nemačka i Francuska ili smo tu šansu odavno propustili?
Zapravo, istorijski nemamo bližih naroda od trougla Srbi-Hrvati-Bošnjaci. Tu su brojni mešani brakovi i rodbinske veze, bliske kulture, odsustvo jezične barijere, komplementarne ekonomije…. Na žalost, dominira iracionalna mržnja. U vreme predsednika Tadića i mene bili smo krenuli dobrim putem, izgledalo je da nam nemačko-francuski uzor nije nedostižan. Čak su se i narativi o prošlom ratu bili približili. Ali, vidimo, ni jedan politički proces, pa ni pomirenje, nije ireverzibilan.
Drugačije politike su ponovo naše odnose unazadile. Da, mnogi misle da šanse za pravo pomirenje više ne postoje. Ali, ja se ne slažem s tim. Mislim da se politici iza leđa, uz mnoge nacionalističke ispade, događaju i mnoge dobre stvari, u kulturi, ekonomiji, sportu. Sklapaju se nova prijateljstva, posebno mladih ljudi, razmenjuju posete. Još kad bi i politike imale pozitivan pristup, odnosi bi bili puno bolji.
Konačno, nema vas puno u javnosti, naročito u Srbiji. Čime se danas bavite i kako provodite dane daleko od politike?
Da, nisam aktivan u politici u smislu dnevne politike. Ali, prisutan sam povremenim nastupima na TV, u medijima, na javnim skupovima. Učestvujemi u radu domaćih i međunarodnih think-tankova. I dalje sam aktivan na Sveučilištu, na doktorskim studijama iz kaznenopravnih nauka. Puno sam u inostranstvu. Uz to, i komponujem.
Ove godine je proizvedena moja prva opera „Lenon“ s priličnim publicitetom i velikim interesovanjem publike. Bio je to veliki napor. Zapravo, bio sam se povukao na skoro sedam meseci na selo i posvetio se samo radu na operi. I to je razlog zašto me nije bilo previše u javnosti. Volio bih da se „Lennon“ odigra i u Srbiji…
Hoćemo li vas gledati u „nekom drugom filmu“, da parafraziramo bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića?
Ako mislite na neki „politički film“, nije verovatno. Naravno, kažu, „u politici nikada reci nikada“. Ali, ovo kako da je vreme političara drugačijih političkih pogleda od mojih. Osim toga, barem u Hrvatskoj, javljaju se i neki novi, mlađi ljudi s novim idejama, novom političkom strašču. Bio bih srećan ako politiku odmaknu od nacionalizama, korupcije i prošlosti.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar