Igre gladi: Neslavna istorija štrajkača u srpskoj politici

Pred vratima Doma Narodne skupštine, lider Dveri Boško Obradović i danas nastavlja štrajk glađu sa svojim stranačkim kolegom Ivanom Kostićem, a ni jedanaest dana kasnije nema naznaka od strane vlasti da će mu ispuniti bilo koji od poslednjih pet zahteva koje je izneo.Istorija štrajkača u srpskoj politiciIako se po pravilu u štrajk glađu stupa kada iscrpite sva sredstva borbe za svoja prava i ciljeve, utisak je da se političari u Srbiji odlučuju na štrajk glađu prilično olako.Opozicioni lideri devedesetih najavljivali su štrajk glađu, a Zoran Đinđić je u znak protesta zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora najavio da će poslanici koalicije Zajedno u Skupštini Srbije štrajkovati glađu.Nekoliko godina kasnije, Dragoljub Mićunović je rekao da nije bilo štrajka što je potvrdio i Vuk Drašković tek 2011. godine kada se Tomislav Nikolić odlučio na ovaj drastičan vid protesta zahtevajući raspisivanje izbora u Srbiji.Vuk i Dana štrajkovali zbog batinaPoslanička grupa Srpskog pokreta obnove stupila je u štrajk u prostorijama Skupštine Srbije 9. marta 1991. posle hapšenja Vuka Draškovića, a njima su se pridružili i poslanici iz opozicionih klubova.Posle hapšenja i prebijanja Vuka i Danice Drašković juna 1993, Drašković je u zatvoru 1. jula stupio u štrajk glađu do smrti o kome je obavestio svoju stranku, domaću i svetsku javnost tajno napisanim pismom.U zatvoru ga je posetio Dobrica Ćosić, u nameri da ga odvrati od njegove namere. Tadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić je dao izjavu da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji.U znak solidarnosti sa bračnim parom Drašković, štrajkovali su poslanici SPO-a, a tadašnji radikal Tomislav Nikolić je predložio isključenje direktnog prenosa.Grupa poslanika SPO-a je potom počela štrajk glađu kod spomenika knezu Mihailu "na Trgu Slobode, kod časnoga Knjaza".Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Srbije, 9. jula 1993. godine doneo je odluku da se Vuk i Danica Drašković oslobađaju krivičnog gonjenja, tzv. aboliciju.Kasnije je Milošević izjavio u razgovoru sa Draškovićem da o njihovom zatvoru i batinama ništa nije znao, a Drašković je, kako je sam izjavio u emisiji "Raspakivanje" Antonele Rihe na RTS-u, odgovorio ironično: "Ne, gospodine predsedniče, to su pretukli nekog drugog i vi ste amnestirali nekog drugog..."Nikolić je ovaj potez nazvao "ličnim i hrišćanskim činom", a za vreme protesta posetio ga je i partijarh Irinej, koji je ga je, navodno, ubedio da prekine štrajk žeđu.Toma Nikolić izdržao osam dana

Nikolić je 16. aprila 2011. stupio u štrajk glađu i žeđu, tražeći od vlasti da zakažu vanredne parlamentarne izbore. Štrajk žeđu je prekinuo nakon pet, a štrajk glađu nakon osam dana, nakon čega se pričestio na jutarnjoj liturgiji u Sabornoj crkvi.Pre Nikolića, najpoznatiji štrajk glađu jednog političara iz Srbije bio je onaj Vojislava Šešelja koji je započeo 11. novembra 2006. godine u Hagu.On je tada odbijao da uzima hranu kako bi ubedio sud za ratne zločine u Hagu da može da se brani sam.Šešeljev štrajk je trajao 27 dana, a prekinuo ga je nakon što je upoznat sa odlukom Žalbenog veća da će mu vratiti pravo da se brani sam, kao i zbog toga što se Sekretarijat suda obavezao da će uvažiti mnoge od njegovih zahteva kako bi mu bila olakšana priprema odbrane.Vlast u Srbiji "obrnula igricu"

Nedavno, 10. maja samostalni poslanik Miladin Ševarlić rekao je da počinje štrajk glađu u nemogućnosti da pridobije poslanike u Skupštini Srbije da se raspravlja o povredama teritorijalnog integriteta i suvereniteta i nepoštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.Ševarlić je ocenio je da je "parlament Srbije sramota" koja služi "za sprovođenje jednoumlja vladajuće stranke", ocenivši da je SNS "nacionalno neodgovorna".Njemu se u štrajku glađu pridružio i Boško Obradović, ali su ispred parlamenta seli i poslanici SNS Aleksandar Martinović i Sandra Božić, koji su zatražili da tužilaštvo pokrene postupak protiv osoba koje su učestvovale u neredima tokom skupa koji su ispred tog zdanja organizovale Dveri.Međutim, ovo nije ni prvi put da političari iz vlasti pribegavaju ovakvom vidu političke borbe.Pre nešto više od godinu dana, u aprilu 2019. godine ministar odbrane Aleksandar Vulin, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, kao i jedan broj političara iz vladajuće koalicije najavili su štrajk glađu zbog delovanja opozicije.Na taj način želeli su da ukažu na navodno nasilje koje su sprovodili Boško Obradović, Dragan Đilas i Vuk Jeremić, ali su od ovog poduhvata odustali posle konsultacija sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.Izgleda da je naprednjacima štrajk glađu posebno drag model političke borbe, imajući u vidu da ga praktikuju i kao vlast i opozicija.