Danas se navršava 15 godina od smrti bivšeg predsednika SR Jugoslavije i haškog optuženika Slobodana Miloševića. Njegovu vladavinu su obeležili ratovi, rekordna inflacija, likvidacija novinara i političkih protivnika, kriminalizacija društva i masovni egzodus stanovništva.
Pročitajte još...
Slobodan Milošević je preminuo 11. marta 2006. godine u pritvoru Tribunala u Hagu, ne dočekavši kraj suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj i za genocid u Bosni i Hercegovini za koje je bio optužen.
Miloševićeva vladavina, čiji je početak u dobroj meri obeležila rečenica sa skupa na Gazimestanu 1989. godine kad je Srbima s Kosova poručivao da “niko ne sme da ih bije”, trajala je do petooktobarske revolucije 2000. godine.
Njegovu vlast obeležila je rekordna inflacija, sankcije, građanski rat, masovni egzodus stanovništva, zatvaranje i cenzura medija. Dok je Milošević bio na čelu države, likvidirani su novinari Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović, kao i nekadašnji predsednik Predsedništva SR Srbije Ivan Stambolić. Istovremeno, Milošević se brutalo obračunavao i s drugim političkim protivnicima, poput Vuka Draškovića, na koga je u dva navrata pokušan atentat – na Ibarskoj magistrali i u Budvi.
U pravosnažnoj presudi za dva zločina, ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića u Budvi, na više mesta piše da je “Milošević iz niskih pobuda“ “dao nalog“ i „zahtevao“ da se ubiju njegovi politički protivnici. Milošević je bio optužen za ove zločine, ali je protiv njega postupak razdvojen, jer je bio izručen Haškom tribunalu. U pravosnažnoj presudi je detaljno rasvetljena njegova uloga kao nalogodavca ubistava političkih protivnika.
Nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini i potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine, Milošević je u delu međunarodne javnosti predstavljen kao „faktor mira i stabilnosti“, a u hvalospevima se posebno izdvojio epitet – „balkanski princ“.
Međutim, priroda njegove vladavine, koju je u dobroj meri obeležila tiranija, doprinela je promeni odnosa u prema njemu od strane međunarodnih aktera, što je kulminiralo novim ratom, ovog puta na Kosovu i bombarodvanjem 1999. godine. Tako je Milošević od „princa“ došao do epiteta „balkanski kasapin“.
Nakon pobede Demokratske opozicije Srbije na izborima 24. septembra 2000, Milošević nije želeo da prizna poraz, zbog čega je nastala postizborna kriza koja je eskralia 05. oktobra 2000. godine kad su održane masovne demonstracije.
Nakon pada s vlasti, Milošević je bio izolovan u vili “Mir” na Dedinju, gde je boravio sve do 01. aprila 2001. godine, nakon čega je uhapšen zbog zloupotrebe službenog položaja. Dva meseca kasnije, 28. juna, Milošević je odlukom Vlade Srbije izručen Haškom tribunalu gde je proveo ostatak života.
Nakon smrti Miloševića, prvobitna ideja je bila da se sahrana održi u Beogradu, međutim tadašnja vlast nije dala dozvolu da se on sahrani u prestonici Srbije uz državne počasti, pa je zbog toga doneta odluka da bude sahranjen u Požarevcu u porodičnoj kući supruge Mirjane Marković.
Prethodno je telo Slobodana Miloševića dopremljeno iz Haga u Beograd 15. marta 2006, a narednog dana kovčeg s telom je bio izložen u Muzeju „25.maj“, u okviru muzejskog kompleksa u beogradskom naselju Dedinje.
Sahrani su prisustvovali, između ostalih, najviši funkcioneri Socijalističke partije Srbije, kao i tadašnji predstavnici Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, čije je zaduženje bilo da pročita oproštajno pismo Vojislava Šešelja.
Porodica Slobodana Miloševića nije prisustvovala sahrani, jer nisu, kako se tada navodilo, dobili garancije za bezbednost.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
