Gde smo danas, a da nismo bile juče: Piše Zorana Mihajlović

Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše bivša ministarka u Vladi Srbije, Zorana Mihajlović.

Pišući tekst o ženskim pravima, pomislila sam: može li se u par hiljada karaktera predstaviti sve što je bilo, jeste i sve što mora biti, svu snagu, suze i borbe žena širom sveta za samo jedno: jednake mogućnosti i za žene, kao što ih imaju muškarci, da učestvuju u društvenom, kulturnom, socijalnom i političkom životu. Deluje jednostavno, ali je vekovima nemoguće, i vekovima polovina svetskog stanovništva a to su žene, trpe diskriminaciju, dominaciju drugog pola i žive u stereotipima, fizičkom, i psihičkom nasilju.

Ako se osvrnemo na godine pre nove ere i Aristotela koji je govorio da „ženski karakter treba posmatrati kao nešto nepotpuno“, ili Tome Akvinskog da je „žena promašeni muškarac“, ipak vidimo napredak 1791.g kada je Olivia de Guž napisala prvu Deklaraciju o ženskim pravima, ili vatreno zalaganje Džona Stujuarta Mila da žene dobiju pravo glasa, ili Karla Marksa koji je smatrao da se napredak jednog društva meri stanjem i položajem žena u njemu.

Onda se vratimo u sadašnjost, 21. vek, kada se ženama uskraćuje pravo na obrazovanje, odlučivanje o sopstvenom telu, kada su toliko diskriminisane, uvijene u stereotipe, i zlostavljane da je pitanje ženskih odnosno ljudskih prava na pravom preispitivanju, i nemoguće je da ne pomislimo a koliko smo realno ravnopravnije danas, nego što smo bile nekoliko vekova pre?

Danas nas i dalje nazivaju glupačama, kurvama, kravama jer se borimo protiv zabrane abortusa, nasilja, medijskog linča nad silovanim ženama, danas nas pojedini političari pitaju za koliko bi novca spavali sa njima, objašnjavaju nam da treba da ljuljamo dete i ćutimo kod kuće, danas su neke političarke „erotske fascinacije“ dr nazovi političara, pa se više čuje o dubini dekoltea kod žene, nego koliko fakulteta je završila, uspešnih projekata osmislila, knjiga napisala, doktorata uradila…

A onda kada i požele da pohvale ženu, koja pravi rezultate, donosi odluke, onda sledi najgluplji komentar, pa kažu „ma ona nije žensko, ima muški mozak, i ima m…“.

Kakvo poniženje… Kakva diskriminacija.

Ne, žena ima svoj ženski mozak, i svoj organ.

Danas, nema rodne ravnopravnosti ni u jednoj zemlji na svetu, i to jeste poraz celog čovečanstva, jer i dalje se muškarci pitaju, pokazujući to ulaganjem triliona dolara pre svega u vojsku, naoružanje, konflite i ratove, a ne u mogućnost pristupa obrazovanju i socijalnoj zaštiti za svako dete na svetu, za svaku devojčicu. Iako je pravo devojčice osnovno ljudsko pravo, pa i politički važno – premalo je onih koji se istinski, svojom pozicijom trude da to stanje unapredi. U izbornim kampanjama prenaglašeno, a van njih ostavljeno na milost i nemilost, kome god padne na pamet da se sa tim pravima igra.

Ruku pod ruku, kao sestre, idu demokratija i prava žena i devojčica. Što je zemlja više konzervativna, što je u njoj više desničara, što su oni više primetni na političkoj i medijskoj sceni, to su prava ugroženija. I dok ovo pišem odmah se setim poslanika SRS koji su u Parlamentu Srbije, dok sam branila zakone, vadili ženski donji veš ili nemajući argument protiv, govorili o dužini moje suknje.

Žene su u svim društvima, a posebno u našem, ranjiva kategorija.

I dalje nas pitaju koliko godina imamo, kada ćemo i da li ćemo da rađamo, zagledaju ispod suknje, i dalje nam objašnjvaju da smo same krive za zlostavljanje i silovanja, zabranjuju da o svom telu mi odlučujemo, ugovaraju nam brakove, i dalje nas prodaju kao roblje… Posmatraju sa poniženjem, teraju da se za svaku diplomu dokazujemo iznova i iznova, i dalje je reč žene manje bitna od reči muskarca… Radost je veća kada se sazna da žena nosi muško dete, i dan danas važi mišljenje kod većine muškaraca, mladića ali i kod 30% devojaka da šamar ne predstavlja nasilje, i dan danas će mediji pre dati publicitet silovatelju da opisuje kako je silovao, nego što će pomoći da se preventivno borimo protiv ovog društvenog zla, komšije će i dalje ćutati na bolne jauke žena koje biju partneri, ali će, nikad brže, pozvati policiju ako neko pusti glasnije muziku.

Zato rodna ravnopravnost nisu ni kvote, ni objašnjvanje o tome da je procenat žena u parlamentu za par posto viši nego u EU, ili da je na čelu banke žena… Ne, jer i onda kada su žene deo vlade, parlamenta, kompanija neki drugi muškarci odlučuju o tome kakva će biti njhova politika, i dalje se one predstavljaju po tome kako fizički izgledaju, a ne šta su postigle.

Ženska prava su da ne nosimo suzavce kada se kasno vraćamo kući, da ne trpimo i doživljavamo psihički, emocionalno, fizičko, digitalno nasilje na svakom koraku, bilo kod kuće, na poslu, na ulici, u prodavnici, da ne brojimo 350 ubijenih žena za poslednjih 11 godina. Ubijenih samo zato jer su žene. To su dosledna primena svih zakona, efikasan rad svih insitucija, edukacija od malih nogu, zajednički društveni konsenzus da moramo zajedno da uspostavljamo jednake uslove i za žene i za muškarce.

Ženska prava nisu samo doneti zakoni o rodnoj ravnopravnosti, borbi protiv nasilja, strategija, akcionih planova, rodno odgovorno budžetiranje – doduše, sve teškom mukom doneto – već izrada podzakonskih akata, njihova primena, monitoring, rodno odgovorno uvažavanje i poštovanje. Jer da ima rodne ravnopravnosti, onda bi mnoge profesorke na fakultetima odavno bile dekanke, i rektorke, načelnice bi odavno bile direktoke svojih ustanova, bile bi isto a ne 20% manje plaćene za isti posao kao muškarci, a mnoge druge žene iako brže završavaju fakultet, i u većem broju doktoriraju, bi našle mesto u društvu i tako doprinosile njegovom napretku.

Zato kad polako ulazimo u Novu 2023.godinu, kao i svaka žena želim lepo za svoju zemlju, za sve ljude u njoj, za svaku devojčicu koja će tek stasati i svaku ženu koja se svaki dan bori za opstanak i napredak. Ne prihvatam kukanja, stalna plašenja nevidljivim problemima, ne prihvatam bezidejnost i stalne konflikte, želje za bitkama kojih nema – i u tome je razlika između nas i njih – žena i muškaraca.

Naša je obaveza da ne ćutimo, da se borimo zajedno, i pronalazimo načine da porodice i društvo napreduju. Poruka je jasna: Borimo se da imamo iste mogućnosti kao muškarci, ne otimamo nikom ništa, ne tražimo ništa više od onoga što nam rođenjem i pripada.

I zato nek nam Nova godina donese puno promena u korist prava svih devojčica, koje tek dolaze.

Žene očima sanjaju, a snagom brane.

Srećna nam Nova 2023.godina

BONUS VIDEO: Zorana Mihajlović se obratila javnosti posle odluke Vučića da ne bude u Vladi – Nisam pristala da budem pion