U nedelju 30. avgusta u Crnoj Gori se održavaju možda i najzanimljiviji parlamentarni izbori u poslednjih 20 godina. Opozicija po prvi put ima realnu šansu da pobedi Demokratsku partiju socijalista aktuelnog predsednika države Mila Đukanovića, osvedočenog neprijatelja srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve, ali i Rusije.
Jedan od glavnih razloga za stvaranje opšte atmosfere „razvlašćivanja DPS“, kako se ovaj proces naziva u redovima opozicije, jeste donošenje sramnog, anticivilizacijskog i diskriminatorskog Zakona o slobodi veroispovesti u decembru prošle godine. Ovim zakonom vlast Mila Đukanovića otpočela je dosad najjači napad na srpski identitet u Crnoj Gori, Srpsku pravoslavnu crkvu i Mitropoliju crnogorsko-primorsku.
Njihova agresija porasla je do te mere da je Đukanović nedavno izjavio da na ovim izborima očekuje „pobedu nad Crkvom“, a ne nad svojim političkim protivnicima.
O tome koliko ovi izbori mogu biti značajni po opstanak Srba i, pogotovu, SPC u Crnoj Gori svedoči i činjenica da se najveći duhovni autoritet u ovoj zemlji, a verovatno i u čitavoj Srpskoj crkvi, Mitropolit Amfilohije po prvi put aktivno uključio u izborni proces. Kako je rekao: „u 82. godini prvi put izlazim na parlamentarne izbore i pozivam sve ostale da glasamo za odbranu svetinja, Božjih tvorevina koje su na udaru u Crnoj Gori od strane onih koji ne znaju šta je svetinja.“
Sveopšta mobilizacija protiv DPS-a deluje da ima efekta. Prema poslednjim istraživanjima Centra za demokratiju i ljudska prava, koji je u prethodnom periodu bio naklonjen vladajućim strankama, opozicija može da računa na podršku 52% birača, dok DPS i druge partije bliske vlasti podržava oko 48%. Nekoliko manjih partija trenutno je oko ili blizu cenzusa, te će umnogome upravo od njih zavisiti pobednici ovih izbora.
Naravno, budući da Đukanović decenijama vlada na stvaranju lažnih podela između Crnogoraca i Srba, ni ovi izbori ne mogu da prođu bez izmišljenog mešanja stranih faktora, srpskog i ruskog. I kao i 2016. godine, kada je tokom afere lažnog državnog udara na dan izbora Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, pomogao svom poslovnom partneru, prijatelju i mafijaškom kolegi Milu Đukanoviću da pobedi, slične stvari se ponavljaju i u predvečerje ovih.
Ovog puta je za nekakvo podrivanje crnogorske nezavisnosti i širenje „ne samo velikosrpskog nacionalizma, već i ruskog imperijalizma“ od strane Đukanovića optužen zamenik šefa Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Marko Parezanović, „najistaknutiji ruski agent“. Reč je čoveku koji je vrhunski profesionalac i patriota, ali koji se u isto vreme u bezbednosnim krugovima smatra jednim od najodanijih ljudi Aleksandra Vučića.
Sve što Parezanović radi Vučić zna i mora da odobri. Posebno je zanimljivo to da ove optužbe Đukanovića nisu prenete ni u jednom mediju bliskom srpskoj vlasti, kao i to da niko iz vrha srpske države ili BIA-e nije na njih reagovao, niti ih demantovao. Zaista čudno…
Kada sam 2011. godine prolazio kroz sličnu stvar, kada me je Đukanović optužio da sam „neprijatelj Crne Gore“ jer sam kao savetnik tadašnjeg srpskog predsednika pomagao srpsku opoziciju u ovoj zemlji, u moju zaštitu je stala čitava država, od političke do medijske i bezbedonosne sfere.
Zbog ozbiljnosti pretnji koje su mi zbog mog angažmana stizale iz Crne Gore, nekoliko godina sam morao da živim pod policijskom zaštitom. Ovoga puta, izostanak bilo kakve reakcije srpske države u najmanju ruku izaziva sumnju u postojanje dogovora o nenapadanju dvojice diktatora, ali i pružanje pomoći crnogorskoj vlasti da pojača pomenute podele.
Ne bi bio prvi put da Aleksandar Vučić igra duplu igru, kao kada je u Republici Srpskoj pomagao i Miloradu Dodiku i njegovoj opoziciji. Čvrsto verujem da isto radi i ovoga puta: pomaže srpskoj opoziciji, ali duboko u sebi se nada pobedi Đukanovića za koju je spreman da učini sve što je potrebno.
Zato i ne čude informacije da je Vučić već poslao delove svoje stranačkih struktura koje se bave krađom izbora da na terenu pomognu DPS-u i Đukanoviću. Osim toga, prilično je simptomatična izjava Đukanovića da je informacije o navodnoj ruskoj umešanosti dobio iz „vrha srpske države“, što bi za poznavaoce prilika ovde mogao biti ili sam Vučić, ili Đukanovićev i njegov savetnik Vladimir Beba Popović. Sve ovo samo predstavlja nastavak antiruske histerije koja se u proteklih godinu dana sa Crne Gore prelila na Srbiju kao deo priprema za Vučićev „đukanovićevski zaokret“.
U tom pogledu, bilo kakvi populistički potezi i zapaljive izjave kojima bi se narod Crne Gore delio na Srbe i Crnogorce samo pomažu Đukanoviću. I dok Mitropolit Amfilohije i Crkva čine sve da se takve podele umanje, Vučić radi upravo suprotno, omogućavajući Đukanoviću da optužuje Rusiju za mešanje u izbore. Primer toga su i nedavne automobilske litije po Srbiji koje je predvodio ni manje ni više nego Vučićev sin Danilo.
Podsetiću da nikada ranije, a pogotovu ne kada su litije u Crnoj Gori bile na vrhuncu, ovakvi događaji nisu bili organizovani. Stoga, kao što je sve Vučićevo laž, tako je lažno i ovo njegovo srbovanje: ono samo služi da pomogne Đukanoviću da opstane na vlasti.
Da se izbori održavaju u iole poštenim uslovima, opozicija bi u nedelju bez problema odnela ubedljivu pobedu. Ovako, u igri malih brojeva, gde će jedan procenat glasova biti verovatno između 3.500 i 4.000 ljudi i gde vlast uz pomoć zapadnih i NATO partnera ima neograničena sredstva za kupovinu, ucenu i zastrašivanje birača, situacija je više nego neizvesna. Ako se na to doda i pomoć srpskih vlasti, jasno je da je pred crnogorskom opozicijom izuzetno težak zadatak.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare