“U DOS-u nije bilo većine za 6. oktobar, a protiv radikalnih reformi bio je i Vojislav Koštunica, koji je odneo važnu pobedu protiv Slobodana Miloševića. Niko od ekskluzivnih zastupnika evropske ideje modernizacije Srbije nije mogao da dobije većinu, nije mogao da dobije milione glasova, a bez toga nije mogla da se desi bilo kakva politička promena. Da je, daj bože, Zoran Đinđić ostao živ, on bi bio poražen na sledećim parlamentarnim izborima i toga moramo da budemo svesni”, kaže u razgovoru za Nova.rs Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i lider SDS.
Prošlo je tačno dve decenije od oktobarskih promena. Šta vi pamtite kada je reč o tom danu?
Lično sam bio u velikom problemu, jer sam bio optužen za rušenje odbrambenog sistema Srbije, zbog štrajka u Kolubari zajedno sa rudarima i Čovićem. Bila nam je zaprećena kazna od 10 do 20 godina zatvora. Bio sam u ilegali tih nekoliko dana. Izašao sam 5. oktobra iz ilegale, jer sam instiktivno osećao da je to taj dan. Na žalost, moje kolege iz DOS-a su prekinule komunikaciju sa mnom, pa nije bilo baš mnogo solidarnosti tih dana. Došao sam pred binu i javio sam se da sam tu. Mislim da je gore bio Ljuba Tadić, kao voditelj čitavog tog procesa i trebalo je sledeći da govori. I tog trenutka je krenuo napad na Skupštinu. Nagutao sam se suzavca, jedva sam preživeo par puta.
Onda smo imali te teške noći uspostavljanja novog sistema, preuzimanja dominacije nad medijskim sektorom. Moje zaduženje je bilo da uđem u Treći kanal, Klinički centar Srbije, Politiku. Ja sam to uradio i na jedan miran način rekao da bi bilo dobro da se poštuje izborna volja građana, a ne da i medijski sektor i razne bitne institucije rade protiv nje.
Kad god obelažavamo 5. oktobar, setimo se izneverenih očekivanja. Kakav je vaš odgovor na to?
Jednostavan. Svaki čovek projektuje u socijalne događaje, pa i Peti oktobar, svoja očekivanja i svoje želje, a one su vrlo opozitne, sasvim suprotne i oni koji su veoma razočarani često nemaju na umu činjenicu da oni nisu uvek imali većinu za te svoje želje i nadanja. Suštinski ta primedba što nije došlo do 6. oktobra, što nije došlo do reforme bezbednosnog sektora, obrazovnog sistema, medijskog sektora… odgovori na sva ta pitanja su jednostavne stvari – nismo imali većinu za to, nismo imali većinu za 6. oktobar. Peti oktobar je bio stvoren od 18 stranaka, 18 lidera, važnih pojedinaca. Mi za sve te odluke, koje često smatramo našim, a ekskluzivne su, evropeizacija i modernizacija Srbije, promena bezbednosnog sektora, ubrzane reforme obrazovanja… mi za to nismo imali većinu.
Koštunica je takođe bio deo 5. oktobra, odneo je ključnu pobedu nad Miloševićem, ali nije bio slučajno kandidat. Niko od ovih ekskluzivnih zastupnika evropske ideje modernizacije Srbije nije mogao da dobije većinu, nije mogao da dobije milione glasova, a bez toga nije mogla da se desi bilo kakva politička promena ili ono što bi neki želeli da video kao politički prevrat. U DOS-u nije bilo većine za 6. oktobar. Ja sam pripadao tom više revolucionarnom delu DOS-a. DS je htela 6. oktobar.
Ko je još bio za reforme i 6. oktobar?
Teško je imenovati, to vidite po savezništvima. U svakom slučaju, Koštunica nije bio za radikalne reforme. Mi u DS, čiji je predsednik bio Zoran Đinđić, bili smo za ubrzane i snažene reforme, a stranke su se svrstavale na jednu ili drugu stranu. Te reforme su podrazumevale bolna rešenja, za koje nije bilo većine kod građana. Mi nikad nismo imali većinu za saradnju sa Haškim tribunalom, ali bez toga nema reforme bezbednosnog sektora. Kada smo stali iza početka saradnje sa Haškim tribunalom u jednom širem obimu, tj. izručenja Miloševića u Hag, mi nismo imali većinu građana za tu ideju. To je bila naša manjinska odluka.
Da je, daj bože, Zoran Đinđić ostao živ, on bi bio poražen na sledećim parlamentarnim izborima i toga moramo da budemo svesni i ne bi bio čovek koji bi imao ovaj status u društvu kakav ima. To licemerje vezano za Zorana Đinđića koji su mnogi pokazivali, koji su ga mrzeli tokom njegovog života i postpetooktobarskog života, a kasnije su žalili za njim, isto je jedno svedočanstvo o stanju naše političke kulture. To takođe nije dobro i svedoči o tome da nemamo ni političku kulturu koja nas nosi prema snažnim i brzim reformama, nego smo vrlo često konzervativno durštvo koje zaustavlja i potencijal tih reformi.
Te 2000. se ujedinilo 18 stranaka. Danas se isto priča o ujedinjenju. Imali smo Savez za Srbiju, sada Udruženu opoziciju Srbije… Vi ste pokrenuli razgovore sa strankama opozicije oko strategije opozicionog delovanja, a već su neke partije istupile iz tih razgovora. U čemu je problem?
U političkoj kulturi, kao što je bilo i tada. Mi smo pokušali da dovedemo i SPO u DOS, kao najveću opozicionu stranku, koja je i formirala prvo jedan opozicioni savez, godinu dana pred 5. oktobra ili malo manje, ali je odbio da učestvuje u tome. To je za nas bio veliki organizacioni problem. I sada imate nesposobnost da se ljudi dogovore oko organizovanja. Ne oko jedne koalicione liste, nego oko načina organizovanja. Ostali su neki problemi političke kulture, nerazrešeni do današnjih dana, ne samo u strukturi vlasti, već i među opozicionarima. Posledica toga je da se opozicionari bore za vodstvo unutar opozicije, a ne protiv Vučićevog sistema, a to je u stvari borba za bolje mesto na Titaniku.
Tu inicijativu sam pokreno sa svim iskustvom koje imam, iskustvom i pobeda i poraza, ne sa namerom da vodim tu organizaciju, baš obrnuto. Sada taj novi sastanak organizuje PSG, pre toga Nova stranka. Svi su dobrodošli, da se makar dogovorimo kako ćemo se organizovati – da li imamo više kolona, jednu kolonu, kako delimo uloge…
Nije mi namera da budem predvodnik svega toga. Sve vreme od 2012. se sklanjam od toga, želeći da ustupim mesto mlađima i onima koji nisu imali tu ulogu u socijalnom i političkom smislu u prošlosti, želeći da pomognem da se stvari ogrnizuju, da unesem element iskustva u sve to. Namera mi je samo da se opozicija organizuje, jer smatram da je Vučićev režim smrtonosan za srpsko društvo.
Nedavno je deo članstva DS organizovao izbore na kojima je pobedio jedni kandidat Branislav Lečić. Koga vi „priznajete“ za predsednika DS – Lečića ili Lutovca?
Moj napor je da se pronađe kompromisno rešenje. Kao što sam rekao na jednom skupu ovog drugog dela koji je birao Lečića za predsednika, bio bi i na skupu koji organizovao Lutovac, sve sa namerom da se sačuva DS, jer ona je bila nosilac infrastrkture i političkih promena Petog oktobra. Bez infrastrukture nam pobede. Ne mogu to nevladine organizacije da izvedu ili stranke bez ikakvog iskustva i politički lideri koji nisu osetili mirs borbe. Sadašnji lideri opozicije nisu učestvovali u velikim borbama.
Mislite li da je moguć kompromis u DS? Te dve opcije deluju sada veoma udaljeno.
Ne znam da li je moguć. Razgovarao sam i sa jednima i drugima, neistine su mi govorili i jedni i drugi. Ja sam srcem pripadao toj organizaciji, čak i kad sam je napustio, verujući da joj time omogućavam da pronađe sebe, jer se počela izvinjavati za politiku koju sam ja zastupao dok smo nosili pobede.
DS je bila uvek stranka različitih mišljenja, a ovo što sada vidimo, ove izgone iz stranke zbog različitih političkih mišljenja, je van pameti. Ovo optužbe koje idu jedni prema drugima, one su dodatno van pameti i samo koriste Vučiću. Nadam se da je to moguće. Tu sam da pomognem, a ne vodim.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare