59
Bili su ministri i zvaničnici na kraju vladavine Slobodana Miloševića. I danas su na funkcijama, 20 godina nakon njegovog pada.
Piše: Milica Stojanović, Balkaninsight
2010. godine, deset godina nakon svrgavanja Slobodana Miloševića, čovek koji ga je zamenio na mestu lidera Socijalističke partije Srbije pojavio se u dokumentarnom filmu o događajima tog oktobarskog dana, kada su demonstranti u besu izašli na ulice zbog ukradenih izbora i decenija rata, izolacije i siromaštva.
„Tokom sledećih nekoliko dana, prvi red SPS-a bio je gotovo u potpunosti ispražnjen“, rekao je Ivica Dačić autorima filma. „Peti oktobra bio je kraj jedne ere za SPS.“
Ali, da li je?
Kako se bliži 20. godišnjica, srpskim političkim životom ponovo dominiraju ministri i zvaničnici iz doba Miloševića, iz SPS-a ili onih s kojima je nekada vladao.
Dačić je i sam bio portparol SPS-a za vreme Miloševića i predsednik gradskog odbora Beograda, dok je od 2008. bio u tri vlade i vodio jednu kao premijer. Trenutno je ministar inostranih poslova, i čeka formiranje nove vlade nakon junskih izbora.
Čovek koji će odlučiti da li će zadržati SPS u vladi je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, lider dominantne Srpske napredne stranke i – na kraju Miloševićeve vladavine – zastrašujući srpski ministar informisanja tokom rata na Kosovu 1998-1999. kada je SPS delio vlast sa Srpskom radikalnom strankom.
Druga bivša radikalka, Jorgovanka Tabaković, guvernerka je Narodne banke Srbije od kada su naprednjaci preuzeli vlast 2012. Takođe je bila ministarka krajem 90-ih.
Maja Gojković, predsednica srpskog parlamenta od 2014. godine, takođe je bila deo SRS i mediji pišu se da je u redu za mesto u novoj vladi koju vode naprednjaci. Gojković je 2018. godine sazvala konferenciju za štampu kada su pronađene i vraćene dve fotelje koje su demonstranti uzeli iz Skupštine Srbije 5.oktobra.
Lista se nastavlja, ne samo u politici, već i u akademskim krugovima, biznisu i društvenom životu Srbije, gde su mnogi od onih koji su vladali tokom Miloševićeve ere ostali aktivni do danas. I upravo sa ove tačke gledišta oni dovode u pitanje značaj 5. oktobra.
„Što se tiče 5. oktobra, nije sve crno ili belo“, rekao je Vučić 2018. godine.
„Bilo je dobrih stvari, jer više nismo bili izolovani, otvorili smo se kao zemlja. A bilo je i loših stvari, jer su najveći pljačkaši opljačkali sve što je u Srbiji vredelo, izdali srpsku državu i njene nacionalne interese i zemlju odveli u najtežu dužničku krizu“.
Povratak radikala
Poslednja vlada predvođena SPS-om pre svrgavanja Miloševića formirana je 24. marta 1998. godine, tačno godinu dana pre nego što je NATO pokrenuo vazdušne udara koji su trajali 11 nedelja, kako bi zaustavio ubijanje i proterivanje Albanaca iz tadašnje južne pokrajine Kosovo na teritoriji Srbije.
Miloševićeva partija udružila se sa radikalima u vladi koja imala čak pet potpredsednika vlade, uključujući vatrenog ultranacionalistu Vojislava Šešelja i njegovu desnu ruku Tomislava Nikolića.
Dvanaest godina nakon Miloševićevog pada, Nikolić je izabran za predsednika Srbije, na toj funkciji bio je do 2017. Trenutno je predsednik Nacionalnog saveta Srbije za koordinaciju saradnje sa Rusijom i Kinom, formiranog 2017. Lokalni mediji izveštavaju da Nikolić i dalje živi u vili koju je koristio kao svoju predsedničku rezidenciju.
Pored ratovanja sa NATO-om, socijalističko-radikalna vlada krajem 1990. postala je poznata po brojnim drakonskim zakonima, posebno u obrazovanju i medijima. Njen napad na slobodu medija pojačao se vazdušnim napadima NATO-a, kada je država uvela strogu cenzuru i tražila da se priče podnose na odobrenje vladine komisije koju je predvodio Vučić.
Od 2012. godine, Vučić je dva puta bio premijer, a za predsednika je izabran 2017. godine. 2018. obraćajući se Srbima na Kosovu Vučić je Miloševića opisao kao „velikog srpskog lidera“ čiji rezultati se nisu poklapali sa njegovim „dobrim namerama“.
Prekretnica 2008.
Odsustvom Miloševića, SPS i radikale su početkom 2001. godine u vladi zamenjeni različitom kolekcijom opozicionih partija poznatih kao Demokratska opozicija Srbije ili DOS.
Nove vlasti pokrenule su desetine istraga protiv zvaničnika Miloševićeve ere, ali je vrlo malo njih rezultiralo osudama.
U martu 2003. godine izvršen je atentat na reformističkog premijera Zorana Đinđića. DOS se već raspadao, oslabljen žestokim rivalstvom između dominantne Demokratske stranke alijanse i nacionalističke Demokratske stranke Srbije.
Ostaci su se održali na vlasti do 2008. godine, sudbonosne godine za Srbiju – kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, socijalisti se vratili u vladu u koaliciji sa Demokratskom strankom, a frakcija SRS koju su predvodili Vučić i Nikolić odvojila i formirala SNS.
2012. naprednjaci su ušli u vladu i Vučić je počeo da konsoliduje vlast do stepena koji nije viđen od Miloševića. Freedom House sada Srbiju opisuje kao „hibridni režim“.
U onome što je ostalo od SRS, Šešelj ostaje lider i nastavlja da služi kao poslanik uprkos tome što je osuđen za ratne zločine u Hagu; Milorad Mirčić, koji je pre 5. oktobra bio srpski ministar zadužen za veze sa Srbima u inostranstvu, i Petar Jojić, koji je bio savezni ministar pravde, nastavili su kao poslanici. Trio se ove godine ponovo kandidovao za parlament, ali stranka nije dostigla cenzus.
U Dačićevom SPS-u, osuđeni ratni zločinac Nikola Šainović, koji je bio zamenik premijera savezne vlade tokom rata na Kosovu, sedi u predsedništvu stranke.
Milovan Bojić, potpredsednik vlade i ministar zdravlja krajem devedesetih, danas je direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, jednog od najvažnijih centara za lečenje srčanih bolesti u zemlji. Bojić je na istoj funkciji bio 1995-2000, kada je bio član Jugoslovenske levice, JUL, koju je osnovala Miloševićeva supruga Mirjana Marković.
Osuđen za zloupotrebu službenog položaja 2012. godine, Bojić je oslobođen po žalbi 2015. godine. Dve godine kasnije ponovo je imenovan za direktora Dedinja.
Takođe iz redova JUL-a bio je i ministar turizma iz devedesetih Slobodan Cerović, sada dekan Fakulteta za menadžment u turizmu i ugostiteljstvu privatnog Univerziteta Singidunum u Beogradu. Bivši ministar kulture Željko Simić takođe je pronašao posao u akademskoj zajednici predajući na privatnom Fakultetu za diplomatiju i bezbednost.
Još jedan bivši ministar iz Miloševićeve ere, Milan Beko, takođe je neoštećen izašao iz pada srpskog moćnika, proširujući svoje ionako značajne poslovne posede otkupljujući državne firme rasprodate pod DOS-om.
Srpski Savet za borbu protiv korupcije je kasnije doveo u pitanje legalnost nekih privatizacija u kojima je učestvovao Beko, ali se on nikada nije suočio sa bilo kakvim optužbama.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Balkaninsight
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
