Pismo koje ministar Ružić treba obavezno da pročita

Njegovo otvoreno pismo, objavljeno na Fejsbuku, prenosimo u celosti."Biću kratak i, verujte, ministre Branko Ružić, zahvalan na svakom odgovoru, a moje pitanje je jedno i jednostavno: Ima li mesta u prosveti?Dozvolite mi, nisam se još ni predstavio. Ja sam Milan Petrović, profesor srpskog jezika i književnosti trenutno zaposlen u Nišu u Gimnaziji "Svetozar Marković". U ovoj školi sam tek četiri od skoro osam godina svog staža u prosveti. Spadam u onu nesretnu generaciju koja se za posao počela prijavljivati baš one godine kada su konkursi prestali i počela tzv. "zabrana zapošljavanja", tako da sam kao i hiljade mojih koleginica i kolega svaki radni dan proveo na zameni.Kao i mnogi od njih, možda naivno, trudio sam se, verovao, i nadao se da ću se jednog dana probuditi i da će biti objavljen otvoreni, javni konkurs i rešio sam da za taj dan budem spreman.Znate, g. Ružiću, kad radite kao nečija zamena, onda zaista radite sve što vam se kaže i nikad ne pitate čiji je to posao. Ideš na usavršavanja o standardima, pa onda ako treba i starijem kolegi praviš planove "po novom". Spremaš sve priredbe, vodiš sve učenike na takmičenja, držiš dodatne i dopunske časove i učenicima kojima ne predaješ, a ja sam kao bibliotekar osnovnoj školi (da, i to sam radio), pisao još i projekte i pomagao da se škola opremi računarima i smišljao programe za decu po uzoru na one koje sam video od kolega iz inostranstva.Tih sam godina osmislio i napravio mobilnu aplikaciju za učenje pravopisa "Vučilo - Dolina magičnih reči", pa me je dr Marijan Mišić tako valjda i primetio i pozvao da ga zamenim kada je postao direktor gimnazije u kojoj sam i danas.Lepo mi je bilo u ovoj mojoj gimnaziji, g. ministre, ne mogu da se žalim. Koleginice i kolege su divni, zaista lepo sarađujemo i u zbornici se ne ispijaju kafe - zaista se o deci priča, i o poslu. Želeo sam i tu da se dokažem, da pokažem svoj maksimum, da opravdam poverenje, pa sam pored svih redovnih obaveza nastavnika srpskog, građanskog, na kraju i izbornog predmeta jezik, mediji i kultura, pisao i učestvovao u raznim projektima. Čim sam došao, sastavio sam tim učenika koje sam obučio i koji je sarađivao sa medijima na našem školskom (ali i gradskom) festivalu "Nauk nije bauk".Kada radite sa decom koja mnogo žele i još više mogu, ništa vam nije teško. Zajedno smo snimili i objavili film "Heroji uče drugačije" u kom smo istraživali probleme koje imaju deca sa disleksijom. Mnogi moji učenici i sami su pokretali svoje projekte, pa moram da istaknem omladinski portal Youth Vibes koji je osnovala i vodi moja učenica, inače prošlogodišnji đak generacije - sredstva za ovaj projekat osvojili su na takmičenju Superste koje organizuje Erste banka. Ista ta deca zaslužna su što i dan-danas postoji udruženje građana "Nauči me" koje je donelo mnoge inovacije u obrazovanju u Niš: prve robote u nastavi, prostor za zajedničko Unbox hab, 3D štampače i dr.Sad ni sam ne bih znao da opišem kako, ali prošle godine sam pored svih obuka i par konferencija u čijoj sam organizaciji učestvovao, stigao i da odem na razmenu inovativnih nastavnika zahvaljujući Fulbrajt stipendiji Američke ambasade. To je sigurno bila sreća jer sam se vratio spreman i kada se pojavila pandemija, mogao sam dati svoj maksimum: započeo sam onlajn emisiju "Znanje da ne baguje" koja je trebalo da pomogne nastavnicima da se snađu i organizuju tokom vanrednog stanja; napisao sam i "Priručnik za organizaciju projektne nastave i nastave na daljinu" koji je ministarstvo prevelo na već pet jezika nacionalnih manjina, a učestvovao sam i u organizaciji prvog onlajn seminara Društva za srpski jezik i književnost. Da dalje ne nabrajam, sve je to istorija, a siguran sam da ćete se i sami uputiti, ako budete želeli.Gospodine Ružiću, ja sam pomno pratio Vaše izjave i uvek polažem nade u to da nam zaista treba najbolji mogući sistem obrazovanja koji možemo da u Srbiji napravimo. Za takav sistem, u to sam uveren, potrebni su nam prvoklasni nastavnici. Mislio sam da u tome mogu da pomognem ulažući trud u svojoj školi, gde sam se nedavno prijavio na javni konkurs za prijem u stalni radni odnos. Odbijen sam, juče, bez obrazloženja i objašnjenja po kom osnovu je odabran drugi kandidat.Danas sam pogledao dokumentaciju, video i svoju i biografiju pobedničkog kandidata, i malo je reći da mi je preselo. Zapisnik je propisno zapečaćen, a u rešenju ni reči objašnjenja čime su se vodili u odlučivanju. Ne znam ni sam čime bi se mogli rukovoditi: imam bolji prosek na studijama, brojnije i važnije rezultate u radu, čak i izazovni socijalni status, jer vodim računa o detetu s retkom bolešću, što sve kolege u školi znaju. Zbog svega toga sam danas, po prvi put, u svoju školu ušao s advokatom.Vratio sam se kući sa pregršt pitanja:Da li nam zaista treba kvalitetno obrazovanje u Srbiji? Da li ga želimo? Ko zapravo treba da to obrazovanje prenese našoj deci? Kakvoj se inovaciji nadamo kada ovako biramo ko u školama radi? Da li je sve ovo što sam uradio bilo premalo? Da li sam mogao više? Da li bih mogao više kada bi mi se dala prilika? Koliko će dati ta izabrana koleginica? Za koga je to bolje?Sva ova pitanja neka ostanu retorička, verujem da ste zauzeti, pa će mi lično biti dovoljno da odgovorite na ovo jedno s početka jer Vi morate to znati: ima li i gde je mesto za ovakve kao što sam ja u srpskoj prosveti?", navodi se u pitanju nastavnika srpskog jezika i književnosti Milana Petrovića."