6
Sudbina Nebojše Simeunovića (63), sudije Okružnog suda u Beogradu čije je telo oktobra 2000. godine pronađeno u Dunavu kod hotela Jugoslavija, do danas je ostala misterija iako je njegova smrt najpre predstavljena kao samoubistvo. Šta se sa sudijom dogodilo nije poznato, ali jeste njegov heroijski čin koji je, prema mišljenju njegovih bližnjih, bio potpis sopstvene smrtne kazne.
Kraj septembra, početak oktobra 2000. godine Srbija je bila pred ključanjem. Nekoliko dana pred misteriozni nestanak sudije, rudari iz „Kolubare“ u Lazarevcu su obustavili svoj rad i stupili u štrajk. Takav postupak državni vrh nije prihvatio, pa su pritisnuli sudiju Simenunovića da potpiše nalog za njihovo hapšenje. Sudija je odoleo pritisku i odbio da to učini.
Sudija Simeunović (63) nestao je 7. novembra 2000. godine. Njegovo telo pronađeno je u reci Dunav nedaleko od hotela „Jugoslavija“ u Beogradu, mesec dana kasnije. Slučaj je prvobitno bio okarakterisan kao samoubistvo, dok je četiri godine kasnije prekvalifikovan u „nestanak“.
O tome da je bio pritiskan da da svoj potpis za Radio slobodnu Evropu govorila je njegova sestra Jelena Simeunović.
„Moj Nebojša je, i pored neviđenog pritiska od strane predsednika suda i Državnog tužioca, odbio da potpiše nalog državnog vrha i Tužioca. Noću, između 3. i 4. oktobra, njega zove jedan policijski general, jedan bahat, ohol i nevaspitan glas, koji i dalje insistira da moj Nebojša potpiše nalog i uhapsi rudare Kolubare, rekavši da je hapšenje rudara Kolubare dogovoreno na najvišem nivou. On je mislio da će moga brata da zaplaši ako je rekao da je dogovoreno hapšenje na najvišem nivou. Moj Nebojša je po drugi put odbio da potpiše nalog državnog vrha i Tužilaštva, ali je sebi potpisao smrtnu presudu“, rekla je Jelena Simeunović.
Veliku sumnju izazvala je prva kvalifikacija dela, da je reč o samoubistvo, posebno ako se u obzir uzme ono što je navodnom samoubistvu prethodilo. Osim rudara, Simeunović je odbio da potpiše i nalog za hapšenje tadašnjih lidera DOS-a Nebojše Čovića i Borisa Tadića. Time se, prema mišljenju mnogih, zamerio predstavnicima režima Slobodana Miloševića.
Najvažniji text ove nedelje pic.twitter.com/dQAvqh8tKO
— SLOBODAN J. GEORGIEV (@SlobaGeorgiev) October 4, 2020
Povodom Simeunovićeve smrti oglašavali su se mnogi – od Borisa Tadića koji je zatražio da se razjasni istina o ovom slučaju, do Republičke javni tužiteljke Zagorke Dolovac koja je dala nalog da se „hitno preispitaju sve okolnosti uzroka smrti sudije Nebojše Simeunovića kako bi se utvrdila puna istina“. U Tužilaštvu je tada rečeno i da će „ovaj predmet biti prioritet”.
Do danas, međutim, slabo ko pamti sudiju Simeunovića. Počast mu svake godine oda sestra Jelena objavom u dnevnojo štampi. U jednoj takvoj ona poručuje da joj je brata ubila Državna bezbednost i to tako što su mu ubrizgali amonijak u uši.
„Na pragu novog veka i novog milenijuma monstrumi Državne bezbednosti ubili su mog jedinog brata, u jednom od svojih privatnih zatvora, ubrizgavši mu amonijak u uši, a zatim telo bacili u reku, samo zato što je u najsudbonosnijim danima za Srbiju 3.10.2000. godine odbio da potpiše krvožedan nalog Velikog inkvizitora, krvnika, tiranina, i tužilaštva, i uhapsi rudare Kolubare, striktno poštujući zakon i sledeći svoju savest. Plan je bio paklen. Trebalo je pohapsiti rudare Kolubare, zatim bi krvnik uveo vanredno stanje, a onda bi usledila hapšenja znanih i neznanih. Spiskovi su bili sačinjeni, tenkovi pokrenuti, i Srbija bi plivala u krvi“, napisala je Jelena, između ostalog, u jednom od svojih obraćanja javnosti.
Bonus video: Požar na Mokroj Gori
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
