Deluje da se Visoki savet tužilaštva nije oslobodio uticaja prethodne predsedavajuće Veća, već da će Zagorka Dolovac nastaviti nevidljivom rukom da upravlja radom tog tela. A Srbija? Da li je ona postala njen talac? Ovo pitanje postavlja Predrag Milovanović, izborni član Visokog saveta tužilaštva, u svom autorskom tekstu objavljenom u nedeljniku NIN koji prenosimo u celosti.
Nakon što su početkom februara meseca ove godine stupili na pravnu snagu tužilački zakoni, u 3765. broju NIN-a, publikovanim nešto malo posle obnarodovanih zakona, izneo sam lični stav o njima, kao i o pravosudnoj reformi, pri čemu sam vrlo smišljeno naslovio tekst „Kud plovi ovaj brod“? Ideja je bila da se tim pitanjem i mojim pokušajem da na njega odgovorim, pruži šansa ustavnim i zakonodavnim promenama koje su obuhvatile i javno tužilaštvo, ali i upozori da je to samo normativni oslonac za promenu individualne i kolektivne svesti bića javnotužilačke organizacije i javnih tužilaca.
I tada, kao i sada, ubeđen sam da je to dug put u svitanje, te da će izostankom implementacije sve ostati samo mrtvo slovo na papiru. Zato ovde ponovo iznosim svoje mišljenje, zabrinut da ako se po jutru dan poznaje, početak rada novog Visokog saveta tužilaštva – najvišeg tela tužilačke samouprave koji bi trebalo da bude motor promena, takav je da obeshrabruje.
Naime, već u startu, bez bilo kakvog previranja, što se po prirodi stvari očekuje kada dođe do promene osoba i preraspodele moći u nekom kolektivnom telu, u radu tog tela, tiho se formirala jedna nova većina, čiji postupci, za sada, ne vode ka suštinskim promenama u javnom tužilaštvu.
Tu mislim na jasniji otklon od zaostavštine prethodne predsednice Državnog veća tužilaca Zagorke Dolovac. Kod kolega sa kojima sam razgovarao je primetno razočaranje, jer su me podsetili na reči ministarke nadležne za pravosuđe da je u jeku pravosudne reforme svojim rečima ulivala nadu, izjavljujući da je pravosudna reforma dovela do tektonskih promena u javnom tužilaštvu, ali, u ovom trenutku, na početku rada novog Saveta, samo sa žaljenjem mogu da konstatujem da te velike reči ne odražavaju i stanje na terenu.
Naprotiv, stvari deluju tako, da se nešto menjalo, kako se zapravo ništa ne bi esencijalno promenilo. Uostalom, to je brzo prozrela stručna javnost, a posebno Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, koji je pre neki dan izašao sa saopštenjem za javnost da je Visoki savet tužilaštva sproveo nezakonit izbor glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca, pa je „zbog grubog kršenja novog Zakona o javnom tužilaštvu pozvao da predsednik Saveta Branko Stamenković podnese ostavku“.
S obzirom na ovako oštru reakciju javnosti, i to u osvit rada novog tela, postavlja se pitanje u kom pravcu je zaista zaplovio taj brod? U odgovoru na to pitanje, najpre treba pojasniti šta se htelo ustavnom reformom VS a i da li je intencija ustavopisca bila da to telo odiše pluralizmom mišljenja. Doduše, još kao član prethodnog saziva i poznavalac prilika u Veću, u jednom od svojih stručnih tekstova sam postavio prethodno pitanje, da li je to ostvarivo, s obzirom na izuzetno jake figure vrhovnog javnog tužioca i ministra nadležnog za pravosuđe, koje su ostale u sastavu tog tela, jer se u dosadašnjoj praksi tog tela moć koncentrisala oko tih ličnosti.
Uostalom, na to su ukazivali i eksperti Venecijanske komisije u svojim opštim ocenama na tekst ustavnih amandmana navodeći da postoji rizik da će, kao članovi tužilačkih saveta, javni tužioci glasati kao jedan blok, na osnovu (formalnih ili neformalnih) uputstava njihovih nadređenih, dok bi drugi blok bio eventualno napravljen oko ministra nadležnog za pravosuđe koji bi okupio oko sebe istaknute pravnike.
Upravo zato, kako bi se postigao bazični konsenzus između ta dva pola, zakonodavac je predvideo da će se većina odluka u Savetu donositi kvalifikovanom većinom od osam glasova. Nažalost, utisak dobrog dela stručne i opšte javnosti, pri čemu i ja delim taj utisak, jeste da su se istaknuti pravnici koji su birani od strane Komisije koju čine predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, predsednik Vrhovnog suda, vrhovni javni tužilac i zaštitnik građana, već u začetku svog petogodišnjeg mandata, olako odrekli autoriteta koji crpe kao predstavnici naroda, tako što su horski i skoro nekritički pristali na odluke koje je već bio kreirao deo prethodnog saziva sa Zagorkom Dolovac na čelu, pravdajući to potrebom urgentnosti i tranzicije. I pored mog negodovanja na prethodnoj sednici Saveta, te pozivanja na odgovornost onih koji su urušili tužilaštvo dovodeći ga u ovakvo stanje, a koju sam napustio kako ne bih dao legitimitet izbornom procesu, s tim da sam prethodno izneo pravne argumente u prilog zaštiti zakonitosti, kao pretežnijeg u odnosu na argument tranzitornosti, gotovo jednoglasnom odlukom, uz protivljenje samo jednog člana Saveta Borisa Pavlovića, doneta je odluka o izboru rukovodilaca javnih tužilaštva i javnih tužilaca. Time je propuštena prva značajnija šansa da to telo raskrsti sa prošlošću, otvarajući novo-staro pitanje da li će to telo ostati „postojano u svom nepostojanju“ i da li je uopšte, posle svega, bilo potrebe za njegovim rekomponovanjem.
Eho dela javnog mnjenja na takav razvoj događaja je deprimirajući, s obzirom na veru koja je postojala nakon donošenja tužilačkih zakona, a to je da će se promenom predsednika Saveta i izborom istaknutih pravnika u to telo, deregulisati ogromna ustavna moć republičkog javnog tužioca. U ovom trenutku deluje da se Visoki savet tužilaštva nije oslobodio uticaja prethodno predsedavajuće Veća Zagorke Dolovac, već da će ona nastaviti nevidljivom rukom da upravlja radom tog tela. Jednostavno rečeno. I posle Zage, Zaga!
Zašto je tako i kako se boriti protiv toga?
Tragom odgovora na ovo pitanje moramo se malo vratiti u prošlost i priznati sebi da mi kao jedno tradicionalno i patrijarhalno društvo negujemo autoritarne tendencije. Od toga pati i srpsko tužilaštvo koje je do reforme pravosuđa bilo ustrojeno po modelu sovjetske prokurature, čija je glavna karakteristika bila kruto formatirana piramidalna organizacija na čijem vrhu se nalazi republički javni tužilac. U vezi sa tim sam u svojim javnim nastupima ukazivao na to da će put ka modernijem tužilaštvu biti spor, te da je normativna promena bila samo prvi mali, ali nužan korak ka oslobađanju tužilaštva od stega prošlosti. Eto, promenjene su regule, ali nisu promenjeni ljudi koji bi iskreno vodili ka promenama.
Upravo sam o tome govorio na prvoj sednici rekonstituisanog Saveta kada nisam želeo da podržim za izbor predsednika tog tela, gospodina Stamenkovića, dajući kao ključan argument za moju odluku to što je tokom javnih rasprava koje su se vodile oko promena Ustava, iznosio konzervativne stavove u delovima koji su se odnosili na suštinske promene u javnotužilačkoj organizaciji, te da mi je zbog toga kontradiktorno da on vodi novi Savet, jer je konceptualno bio protiv slabljenja moći republičkog javnog tužioca.
Na stranu drugi argumenti koje sam izneo, stoji i opštepoznata činjenica koja provejava u javnotužilačkim krugovima, da gospodin Stamenković, javni tužilac u Vrhovnom javnom tužilaštvu, važi za čoveka od izuzetnog poverenja Zagorke Dolovac. Zato i ne iznenađuje ovako brza reakcija Konventa koji je pratio i učestvovao u javnim raspravama, te pružio legitimitet ustavnim i zakonodavnim promenama, da zbog izneverenih očekivanja odmah zatraži njegovu ostavku.
No, ipak, problem je ovde mnogo dublji i on se pre svega očitava u tome što je vrhovni javni tužilac, svojim trinaestogodišnjim mandatom, postao sam po sebi institucija ili neka vrsta nadinstitucije. Ostavljanjem mogućnosti u ustavnom zakonu da se rekandiduje za još jedan mandat, postala je jedna od najdugovečnijih figura na toj poziciji u Evropi. Završetkom sadašnjeg i potencijalnim dobijanjem još jednog šestogodišnjeg mandata, učiniće da na toj poziciji provede četvrt veka. Na to sam ukazao na sednici Veća, kada sam se usprotivio proceduri po kojoj je aktuelni vrhovni javni tužilac samog sebe birao. Takođe sam javno kritikovao tu odredbu ustavnog zakona, budući da sam uvideo čemu ona vodi kada je u pitanju percepcija mojih kolega. Poznato mi je da većinu mojih kolega ta činjenica onespokojava, s obzirom da je time, ali i činjenicom da je vrhovni javni tužilac ostao u novom Savetu član po položaju, stvoren narativ da su u tom organu sve figure prolazne, osim sadašnjeg vrhovnog javnog tužioca, koja je postala nešto poput uvek izlazećeg sunca. Na tome bi joj mogli pozavideti mnogobrojni politički činioci bivše, ali i sadašnje vladajuće elite. A Srbija? Da li je ona postala talac, uslovno rečeno, jedne velike karijere?
Predrag Milovanović, izborni član Visokog saveta tužilaštva
Bonus video: Retki snimak Zagorke Dolovac
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar