Prema najavama, učenici osnovne škole "Vladislav Ribnikar" trebalo bi da se u klupe vrate u sredu, 10. maja, nedelju dana posle stravičnog događaja, u kome je ubijeno osam đaka, kao i portir te obrazovne ustanove. O tome da li je prerano i da li će to decu izložiti novoj traumi govori za Nova.rs pedagog, porodični psihoterapeut i EMDR terapeut Biljana Ćulafić.

Đaci osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ trebalo bi da se u sredu vrate u školske klupe, tačno nedelju dana od stravičnog zločina koji je u sredu 3. maja počinio učenik ove škole K.K. (14). U sumanutom napadu ubijeno je osmoro učenika i čuvar kole Dragan Vlahović. U holu je K.K., učenik sedmog razreda, izvadio oružje i pucao prvo u čuvara i ubio ga, a potom hladnokrvno likvidirao i tri učenice koje su bile dežurne.

Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Zatim je ušao u kabinet istorije koji se tu nalazi i nastavio da puca. U učionici je ubijeno još petoro dece, ranjeno još pet đaka i nastavnica istorije. Dvoje ranjenih je još kritično.

Pročitate još:

Sada bi deca trebalo da se vrate na mesto na kojem se odigrao najstrašnijii događaj u njihovim dosadašnjim životima, te se postavlja pitanje da li je prerano i da li to može da izazove dodatnu viktimizaciju i pojača traumu.

Pedagog, porodični psihoterapeut i EMDR terapeut Biljana Ćulafić misli da je za taj potez prerano i da deca mogu da se vrate na nastavu tek ukoliko su sa njima razgovarali stručnjaci koji treba da im pomognu.

Biljana Ćulafić Foto: Privatna arhiva

„Moje mišljenje je da je prerano, da bi tu decu vratili u školu, bolje bi bilo da jedno vreme budu razmešteni po drugim školama, dok svoj deci ne bude pružena potrebna psihološka pomoć i podrška. U suprotnom, može se dogoditi da dođe do nove traumatizacije đaka, a to ne mora da bude čak ni sam ulazak u školu, već i prolazak ulicama gde su ljudi ostavili cveće i igračke i palili sveće, jer bilo koji takav detalj može biti okidač za negativna osećanja, pa čak i reakciju tela koja može uslediti“, objašnjava Ćulafić.

Posledice po decu, ne samo onu koja su bila direktni svedoci pucnjave, već i onu koja idu u tu školu, su ozbiljne i teške i na njihovom otklanjanju treba raditi dugo i strpljivo.

Pročitate još:

„Osećanja koja mogu da se jave su izuzetno jaka, a pre svega tu je strah, užas, šok, tuga, ljutnja. Ta deca se prošla strašnu traumu, nema više osećanja sigurnosti u školu, ne veruju da su sigurna u školi, ne mogu da veruju drugovima, sve su to ozbiljna i duboka osećanja. Okidač može biti, bukvalno, bilo šta, od vrata škole, vrata učionice, odsustvo ubijenog čuvara, koga su, kako sam razumela, sva deca volela. Najbolje bi bilo da tu decu na ulazu u školu dočeka tim stručnjaka koji bi popričao sa njima“, objašnjava psihoterapeutkinja.

Ali, nisu samo deca izložena strahu i traumi, tu su i nastavnici, tehničko osoblje. I oni imaju slična osećanja kao i đaci, iako su odrasli, pa bi i njima trebalo pružiti pomoć i podršku. Nije potrebno samo srediti učionicu u kojoj se zločin dogodio, ukloniti sve tragove, već je treba preurediti da bi što manje podsećala učenike na stravične događaje.

Foto: E-Stock_natasa_rajakovic

„Kod dece mogu da se jave mnoge posledice traume kroz koju su prošli, od anksioznosti do posttraumatskog strestnog poremećaja (PTSP), takozvanog „vijetnamskog sindroma“. Deca mogu da počnu da se povlače u sebe, da ne veruju više nikom, ni u školu, ni drugovima, mogu da popuste u školu i da dobijaju loše ocene. Te posledice počinju da se osećaju posle mesec dana, a mogu trajati doživotno“, objašnjava Biljana Ćulafić.

Foto: E-Stock_natasa_rajakovic

Sa decom treba raditi, a po njenom mišljenju, postoji naučno dokazana metoda pomoći žrtvama traume koja daje dobre rezultate. To je kombinacija tradicionalne psihologije i nekih alternativnih metoda koje je razvila američka psihološkinja Fransin Šapiro, a prvo je primenjena upravo na veteranima rata iz Vijetnama.

„Dešava se da žrtve svakodnevno prolaze kroz traume, ponovo ih preživljavaju. Prilikom lečenja EMDR, žrtve traume uz prisustvo stručnog lica ponovo prolaze kroz traumatičan doživljaj, ali po poslednji put. To nije sistem koji će pokušati da utiče da se traumatičan doživlja zaboravi, već da ostane u prošlosti i da pacijent krene napred, da se na neki način ta rana koju je zadobio, očisti“, objašnjava Biljana Ćulafić.

***

BONUS VIDE4O: Građani polažu cveće i pale sveće ispred osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu gde je ubijeno 8 đaka i čuvar škole

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar