Od male lokalne ekipe iz novobeogradskih blokova postali su eskadron smrti koji je bio strah i tarepet za sve suparničke ekipe. Sudbina njihovog vođe , Dejana Stojanovića Keke ni danas nije poznata.
Kada je svojevremeno 2001. godine policija objavila „Belu knjigu“ u kojoj je nabrojano 118 organizovanih kriminalnih gupa u kojima je bio 541 član, kao i spisak od 205 samostalaca koji su činili najteža krivična dela, to je bila prava enciklopedija „Ko je ko u srpskom podzemlju“. Javnost je tada bila šokirana tolikim brojem kriminalnih grupa i pravom „armijom“ kriminalaca.
Razne grupe i klanovi bili su temelj za nastanak ozbiljnih kriminalnih organizacija koje danas caruju Balkanom i koje u zvaničnoj komunikaciji razne policijske organizacije nazivaju ozbiljnijim nazivom – Balkanski kartel – koji je do sada bio rezrervisan za zloglasne južnoameričke kriminalne organizacije, pre svega iz Kolumbije i Meksika, a zanimljivo je da je još davne 2001. godine policija govorila o povezanosti srpskih kriminalnih grupa sa mafijaškim organizacijama u inostranstvu.
Naziv kartel nije nezasluženo dodeljen. Kriminalne organizacije sa Balkana su glavni snabdevači kokainom zemalja Zapadne Evrope, a takođe su počeli i da primenjuju metode koje do sada u Evropi nisu viđene, makar ne u mirnodopsko vreme.
Među svim tim grupama i grupicama, koje su pre ličile na bande, jedna ekipa se izdvajala po surovosti na kojoj bi joj pozavideli i sadašnje ubice klana Veljka Belivuka i Marka Miljkovića. Bila je to „Kekina grupa“, jedna od prvih ekipa gde je uspostavljena jasna hijerarhija. Nastala je u novobeogradskom Bloku 45, a činili su je momci koji su bili drugari iz kraja i škole. Svoje drugarstvo od malih nogu pretrovirili su u unosan, ali i krvav biznis. Za izvesnog Keku se pričalo da je on prvi sve započeo, da je počeo da diluje drogu kao vrlo mlad i da je to radio – na biciklu. Niko od policajaca nije obraćao pažnju na dečaka koji vozi bicikl i Stojanović je zbog toga bio vrlo uspešan.
Vođa grupe je Dejan Stojanović, zvani Keka, po kome je ova organizacija i dobila ime. Važili su za jednu od najsurovijih, ako ne i najsuroviju ekipu od koje je strepeo ceo Novi Beograd čak i u to vreme, kada su svi bili naoružani, a pištolji se potezali za najmanju sitnicu. Ova ekipa je bila strah i trepet zbog svog jednostsavnog pravila za primanje u članstvo. Inicijacija je bila jednostavna – da bi neko postao član Kekine grupe morao je ili da ubijen nekog ili da ima pokušaj ubistva i to lično i direktno. I sam Stojanović, kao pravi vođa, lično je pružio primer, pa je devedesetih ubio u Bloku 45 Gorana Sibinčića. Za to ubistvo nije osuđen.
Članovi grupe su bili Nikola Šesto zvani Pika, koji je ubio Sinišu Mićića, Ivan Borovčanin za koga je policija sumnjala da je zajedno sa Vojkanom Pejanović ubio Milana Vukmanovića, Vladan Miketić sumnjičio se za više ubistava među kojima Nikole Vande i Nikole Petrovića. Tu je bio i Nebojša Spasojević Spale koji je pokušao da ubije Nenada Ergić i tako dalje.
Grupa je širila svoju teritoriju i uticaj brutalnim nasiljem i „ratom“ sa suparničkim ekipama. Tako su zaratili sa Stevanom Jezdimirovićem Jezdom, a taj rat završio se pobedom Kekine grupe, posle nekoliko mrtvih i ranjenih sa obe strane. Jezdimirović je sada pokojan.
Keka i njegovi ljudi su devedesetih ušli u sve poslove koji su mogli da im donesu novac, razbojništva, ucene, reketiranje, krađa automobila, koje su ponekad vraćali uz otkup. Za Stojanovića su njegovi školski drugovi rekli da je bio dobar u matematici, pa je taj talenat iskoristio u drugom poslu, najunosnijem za organizovani kriminal, gde je brzo preračunavao grame i tadašnje nemačke marke. Keka i njegova grupa počeli su da se bave preprodajom narkotika.
Ovaj klan je bitno ojačao, a čini se da je Stojanović stekao i neke korisne kontakte u policiji i vlasti, jer iako se znalo da su im ruke krvave do lakata, skoro da niko od njih nije odgovarao za ubistvo.
Sa velikom zaradom rastu i apetiti, ali i potreba da se taj novac negde investira, pa je Stojanović ušao u biznis sa kupoprodajom fudbalera i zidanjem zgrada. Po nekim glasinama, skoro da nema poslovnog objekta koji je u 21 veku nikao u novobeogradskim blokovima, a da neimar nije Dejan Stojanović Keka.
Keka je došao u sukob sa još jednim „sportskim radnikom“ – Goranom Mijatovićem Mitom. Zvanično, Mijatović je bio predsednik FK „Bežanija“, koji možda i nije ostvario neke zavidne sportske rezultate ali je na ubedljivo prvom mestu po broju likvidiraniih predsednika. Mita je bio i vođa „bežanijskog klana“, ozbiljne kriminalne grupe koja se bavila pre svega trgovinom narkoticima, među ostalim i kokainom i preprodajom fudbalera.
Taj sukob je okončan 2006. godine u Ulici Marka Čelebovića na Bežanijskoj kosi na spektakularan način. Mijatović je bio oprezan i lukav i iznao je da je na meti suparničkog klana, tako da je uvek, pre ulaska u automobil, slao nekog od obezbeđenja da proveri da nije postavljena bomba. Kobnog dana to je uradio Slavko Novaković koji je pregledao automobil i nije našao ništa sumnjivo. Mijatović je prišao kolima, ali je onda odjeknula stravična eksplozija u kojoj su obojica stradali. Napadači su se dosetili, pa su minirali automobil, „audi“ koji su parkirali pored Mitinog auta i aktivirali ga daljinskim putem kada su videli da su žrtve prišle.
To je bila velika pobeda Dejana Stojanovića Keke, ali, na neki način Pirova. Policija je uspela da pronađe biološki trag na delovima bombe i identifikovala je izvršioce. Uhapšeno je 7 osoba, neki od njih iz Republike Srpske. Keka je to nekako doznao i od tada mu se gubi trag.
Dejan Stojanović postaje tada mitska ličnost, urbana legenda. Pričalo se da se sklonio negde u Južnu Ameriku, najverovatnije u Brazil i da je tamo organizovao kriminalnu grupu koja snabdeva balkanske kartele kokainom. Navodno je nekoliko puta bio blizu hapšenja, ali bi se uvek izvukao. To se dogodilo i 2011. godine kada je zbog trgovine kokainom uhapšen Goran Nešić Ciga, koji se dovodio u vezu sa Kekom. Nešić je izručen Srbiji koja ga je potraživala zbog izdržavanja zatvorske kazne posle koje je izašao na slobodu. Brazilska policija je čak izdala poternicu za Dejanom Stojanovićem, ali je ona 2013. povučena.
Od onda se svakih nekoliko godina pominje Stojanović, za koga čak nema ni čvrstih dokaza da li je uopšte žive. Malo malo, pa ga neko vidi u Beogradu. Inače, sve istrage i poternice koje su srpske vlasti raspisale za Stojanovićem su zastarele ili povučene, tako da, čak i kada bi došao, bio bi slobodan čovek.
Ipak, ne treba izgubiti iz vida da je u prethodnih nekoliko godina ubijeno nekoliko ljudi koji su pominjani u „Beloj knjizi“ i koji su bili prva ekipa Kekine grupe. Ubijen je Vujadin Pejanović zvani Vule Balavi, u svom rodnom kraju, u Bloku 45 u septembru 2020. godine. Nepoznati napadač ga je sačekao ispred zgrade u kojoj je živeo i ispalio u njega nekoliko hitaca. Neki od njih su pohapšeni i služe ozbiljne kazne, a jedini o kome se ništa ne zna je Dejan Stojanović Keka.
BONUS VIDEO: Hapšenje osumnjičenog za trgovinu narkoticima u Subotici
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare