Srbija od početka godine broji devet žrtava porodičnog nasilja, a u protekloj godini bilo ih je 25. Iako se o nasilju često priča, i dalje ima žena koje iz straha za svoj život, život svoje dece, reakcije prijatelja i porodice ili zbog nade da će jednog dana biti bolje ne smeju da se odvaže i prijave nasilnika. Portal Nova.rs u serijalu tekstova, u želji da podigne svest o nasilju, piše o slučajevima štićenica Sigurne kuće koje su uspele da izađu iz začaranog kruga nasilja.
Naša sagovornica, rodom sa juga Srbije, u Sigurnoj kući boravi tri meseca, a u ovu ustanovu došla je nakon što je suprug fizički nasrnuo na nju, a potom je izbacio na ulicu.
“Prve dve godine je sve bilo prelepo, ali je onda usledilo 15 godina podilaženja muškarcu jer je on glava porodice, nije bilo normalno da se suprotstavim. Po dolasku deteta sve se pogoršalo, a eskaliralo je kada je podigao ruku na mene”, započinje potreseno sagovornica portala Nova.rs.
U ustanovi zaštite žena naša sagovornica boravi već tri meseca, a u svojoj ispovesti ona otkriva koji su sve problemi postojali, ali i koji su bili znaci na koje nije obraćala pažnju.
“U Beogradu sam od 2008. godine, a dve godine pre toga, sa napunjenih 17 godina sam počela da se zabavljam sa ocem mog deteta. Od 2012. živimo zajedno i sve u životu mi je bilo “mi”, nigde nisam postojala ja. Sve sam radila za nas, sređivali smo kuću, pravili porodicu. Borila sam se, suzbijala sujetu i ponos dok je druga strana znala sve i “uvek” bila u pravu. Najmanje sam se nadala da će taj čovek ikada podići ruku na mene”, kroz suze navodi naša sagovornica.
Iako ne krije da joj je teško da se osvrće na dešavanja koja je proživela, ova hrabra žena kaže da se sve promenilo onog trenutka kada su dobili dete.
“Kada nam se dete rodilo, naglo su počele da se menjaju neke stvari. Nije bilo razumevanja za mene, za moje potrebe, nije mogao da prihvati da sam ja u tom trenutku pre svega majka i da nisam tako brzo mogla da se vratim u ulogu žene. Bilo je dosta ružnih pritisaka, svakojakih vređanja, svađa”, navodi ova žena i dodaje da su tada ona i njen partner prvi put razgovarali o tome da je svemu kraj.
“Međutim, došli smo do zaključka da zajedno možemo da se dogovorimo i prebrodimo, tada smo mislili, trenutnu krizu. Rekao je da će se promeniti, da će više pomagati u kući, da ćemo se zajedno truditi oko deteta i nas. Međutim, sve je bilo gore i gore i na kraju je, posle četiri godine phihičkog nasilja, omalovažavanja, nezdravog pritiska na mene da sa mnom nešto nije u redu, došlo i do fizičkog nasilja”, kroz suze priznaje sagovornica našeg portala.
Dve godine je bila na trudničkom i porodiljskom odsustvu, a po povratku na posao nisu joj produžili ugovor.
“Taman sam našla posao, počela da radim, upisali smo i dete u vrtić, počela je korona i zabranili rad vrtića. Kada smo mogli da vratimo dete u vrtić, konstantno sam tražila posao, ali mi je teže išlo. Tada je bio pritisak na mene kako navodno neću da radim. Na kraju sam, prošlog januara, našla posao koji mi je stvarno značajan, i koji mi je prijao, i tada sam mu prvi put rekla da neću da dam otkaz kada je on to zatražio jer nije želeo da se potrudi oko deteta”, kaže ona i dodaje:
“Rekla sam mu: Moraš i ti da se uključiš u čuvanje, to je i tvoje dete. Ne možeš da očekuješ da konstantno ja vodim računa o detetu, a sa druge strane mi prebacuješ kako ne privređujem i ne donosim novac u kuću. Od tada su svađe postale sve učestalije”.
Kada je naša sagovornica odlučila da više ne želi da ćuti, da ne želi da ne sme ništa da kaže i da ne želi više da povlađuje, u novembru prošle godine, njen partner je digao ruku na nju.
“To je bila strašna svađa, da bi kada sam se okrenula on iskoristio trenutak i udario me pesnicom u glavu, s leđa. Dva dana nisam mogla da zaspim, nisam mogla da poverujem. Na kraju sam se obratila ambulanti za pomoć jer mi se uvo nenormalno nadulo i nisam bila dobro. Oni su pozvali policiju i onda je išlo sve po proceduri. Nisam želela da kažem šta se dogodilo, ali bilo je očigledno jer sam bila rastrojena, a onda sam se slomila i sve priznala”, kaže ona i dodaje da od tada kreće drugi niz problema jer je prijavila nasilje.
Nakon bolnice, pregleda i davanja izjave, naša sagovornica se vratila u kuću u kojoj je živela sa detetom i suprugom.
“Nije postojala nikakva komunikacija između njega i mene. Nije hteo da prihvati uopšte šta je uradio, a kamoli da se izvini. Znala sam da ću se na kraju ja iseliti, ali on to nije dopustio, odlučio je da to uradi na najodvratniji način. Kada sam se vratila sa posla, nisam mogla da uđem u kuću koju smo zajedno gradili. Sve moje stvari su bile ispred u crnim, đubretarskim kesama”, kroz suze izgovara naša sagovornica i dodaje:
“Sa druge strane, hvala mu. Jer da smo se sporazumno razišli, možda bi se i mirili, možda bih mu i oprostila je, znate, ja sam ceo život sa njim. Ja ne znam za drugog muškarca. Teško je to”.
Ipak, ne krije da joj je najpotresnija scena bila kada je, nakon svega, čula kako njen partner kaže njihovom zajedničkom detetu: “Mama nas je napustila”.
“Nikad nije rekao izvini, čak mi je jednom prilikom izjavio: “Ja da sam te udario sa 30 odsto snage, pa ti bi na mestu ostala mrtva”. Ja mu pokazujem uvo, a on mi kaže da sam se ogrebala an spavanju. To su stvari kada se i ja preispitujem šta je istina. Bila sam u depresiji ali nisam to shvatala. Ja sam stvarno verovala da sa mnom nešto nije u redu, da moram da se menjam, da moram da radim na sebi, bolje da kuvam, više da čistim, da budem lepša, mršavija, da stvarno, i stalno, moram ja nešto da poboljšam”, navodi naša sagovornica i dodaje da sa druge strane, ona nikada suprugu ništa nike prebacivala.
“Nisam primećivala da je to problem dok nije počeo da govori pred detetom da sam glupa, nesposobna, da ništa ne znam, „aj ćuti tamo“. Nisam želela da dozvolim da dete stekne takav utisak o meni i da ima tu slobodu da se tako ophodi prema meni kao majci, ali i sutra prema svojoj porodici”.
Kontakt sa detetom naša sagovornica ostvaruje kada njen bivši partner to dozvoli i svesna je da će tako biti do odluke suda.
“Centar je uradio šta je mogao u moju korist, ja sam se žalila, ali do odluke suda ja sam prepuštena njegovoj volji. Nikada nisam ostala sama sa detetom, uvek je neko pored nas, ili on ili članovi njegove porodice, koji ne propuštaju priliku da mi prilikom susreta ne dobace kako sam od njihovog zlatnog dečaka napravila nasilnika, kako su mi sve su mi dali na tacni, a ja sam sve upropastila”, kaže naša sagovornica i dodaje da je njen partner čak i lažirao potvrdu koju je dostavio vrtiću da samo on može da preuzima dete iako nema nikakav papir o starateljstvu.
Na prve loše znake koje je njena porodica uvidela, koja joj je oduvek bila velika podrška, oglušila se jer je verovala da njen partner nije takav i da je inflacija i nedostatak novca učinio da on bude nervozan.
“Njegova porodica me nikada nije volela, odnosno majka jeste, ali ja nju razumem. Ona je jako mlada ostala bez muža i borila se za mog supruga i njegovu sestru, i ne zameram joj. Njegova sestra je dolazila kod nas s vremena na vreme kako bi sprovela inspekcijski nadzor i kako bi svom bratu naturila šta ja još treba da poboljšam, šta nisam dobro uradila. To je znalo da utiče i na mog supruga i naš odnos. Njegova sestra je ceo život bila treći član u našem životu koja se nametala da nam objasni koji je smisao života i da nas “nauči” kako treba”, dodaje ova žena.
Zajednički život je kompromis, a kada krene suštinsko nerazumevanje to je kraj, kaže ona.
“Ako vam sa nekim nije dobro, nema razloga ostajati sa njim, bez obzira na godine, uložena sredstava, decu. Ako nema poštovanja, tolerancije i razumevanja jedno za drugo, kao dva ljudska bića, treba prekinuti. Nesigurnot ne sme da plaši, treba da postoji opreznost, čovek mora da se izbori za sebe. Ni muškarci ne treba ništa da trpe, kao ni žene”, ističe ova hrabra žena, pa dodaje da joj je Sigurna kuća mnogo pomogla.
“Ovde je, ko zna da iskoristi, lekovito mesto za žene koje su izgubljene, nesnađene, koje ne znaju kako dalje. Ovde nam je sve dato da se pogledamo, da vidimo koliko smo jake i fizički i psihički. Žena može da se izleči, u smislu, da odavde izađe bez mržnje prema nekome i sa snagom da se bori za sebe. Najvažnije je da treba razgovarati, treba tražiti pomoć. Ne treba prihvatiti odnos sa muškarcima gde ne postoji uzajamno razumevanje i uzajamna ljubav. Ako nemate kome da se obratite, porodici, prijateljima, tu su nadležne institucije, Centar za socijalni rad, Sigurna kuća”, zaključuje sagovornica našeg portala.
Prvu ispovest štićenice Sigurne kuće, koja je bila žrtva svojih partnera i roditelja, u ovoj ustanovi nalazi se sa svoje tri ćerkice, od čega srednja devojčica boluje od težeg oblika autizma, a došla je nakon višegodišnje torture svojih partnera i roditelja, možete pročitate OVDE.
Pročitajte još:
Pozivanjem SOS telefona žrtva ili svedok imaju priliku da prijave nasilje, ali i da besplatno dobiju osnovnu savetodavnu podršku i elementarne informacije. Razgovori koji se vode moraju biti poverljivi, a mogu biti i anonimni.
Policija
Hitni pozivi 192
Prijava nasilja u porodici 0800/100-600
SOS telefoni
Savetovalište protiv nasilja u porodici – SOS telefon i sigurna kuća
0800/011-011, radnim danima 10-19h
011/2769-466, radnim danima 10-19h
062/304-560, noću 19-10h
Nacionalna SOS linija za žene žrtve nasilja
0800/222-003, radi pod Centrom za zaštitu odajčadi, dece i omladine, Beograd
Jedinstvena SOS linija za žene žrtve nasilja u Vojvodini
0800/10-10-10, besplatan poziv
BONUS VIDEO: Borba protiv nasilja nad ženama – Somborske šnajderke
