0
Surčinac Zoran Šijan (1964-1999), bivši reprezentativac u kik-boksu i označeni pripadnik "surčinskog klana", važio je za čoveka koji je paralelno gradio dve karijere - sportsku, ali i onu "kontroverznu", u beogradskom podzemlju s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina. Ostao je upamćen po svojoj fizičkoj građi, vožnji skupih automobila, ali i braku sa folk pevačicom Gordanom Božinovskom. Njegov život nasilno je prekinut u novembru 1999. godine, kada je u njega dok je stajao na semaforu i čekao zeleno svetlo, ispaljen rafal. Ni posle 21 godine zločin nije rasvetljen, niti su identifikovane ubice, odnosno nalogodavac likvidacije.
U noći između 26. na 27. novembra 1999. Šijan je zaustavio svoj „mercedes 600“, neobičnih i prepoznatkjivih registracija BG 600-000 na uglu nemanjine i Ulice Svetozara Markovića. Pola sata posle ponoći, s njegove leve strane, zaustavilo se nepoznato vozilo iz koje je, prema tadašnjem pisanju medija, ubica ili čak više njih ispalilo 18 hitaca. Jedni su tvrdili da je pucano iz automatskog pištolja „škorpion“, a drugi automatske puške domaće proizvodnje M-70A sa preklopnim kundakom.
Zločinci su nakon toga pobegli, a Šijan je izdahnuo na licu mesta. Njegov „mercedes“ je nastavio da se kreće nizbrdo preko tramvajskih šina, a potm udario u parkirano vozilo.
Vest o likvidaciji Zorana Šijana odjeknula je Beogradom, a priču su pratila brojna nagađanja ko bi to mogao da stoji iza ove likvidacije. U medijima je napisano mnogo teorija, spekulacija, pa čak i opisa likvidatora, ali je sve ostalo mrtvo slovo na papiru. Nekoliko dana kasnije, na groblju u Surčinu, od Zorana Šijana oprostilo se nekoliko hiljada ljudi – od meštana Surčina, Šijanovih prijatelja do brojnih zvučnih imena srpske estrade.
Sve verzije o ubistvu Zorana Šijana
I 21 godinu posle ovog ubistva nagađanja o motivima za Šijanovu likvidaciju ne prestaju, ali konkretnog pomaka nikad nije bilo.
„Sve je isto kao i prvog dana. Ništa se nije pomerilo s mrtve tačke. Dosta je vremena prošlo, mnogo je ljudi koji su možda znali nešto o tome, ali ipak ne verujem da će smrt mog supruga ikada biti rasvetljena“, rekla je za pojedine beogradske medije pevačica Gordana Goca Božinovska, koja je dodala i da je policija nikada nije ni na bilo koji način obavestila o istrazi ubistva njenog supruga, kao i dokle se stiglo.
Njegov prijatelj Ljubiša Buha Čume, koji je posle označavan u medijima kao vođa „surčinskog klana“ bio je uveren, kako se navodno tada tvrdilo u medijima, da je Zorana Šijana zapravo likvidirao Zoran Uskoković Skole koji je i sam ubijen godinu dana kasnije.
Međutim Skoletovo ime bilo je jedno u nizu imena koje se dovodilo u vezu sa likvidacijom Zorana Šijana.
U medijima u tom periodu 1999 -2001 lista se s vremena na vreme širila, pa se na suđenju za ubistvo policijskog generala Boška Buhe izvesni svedok Slobodan Resimić optužio je Nikolu Maljkovića za ubistvo Zorana Šijana.Tu tvrdnju svedok je izneo na osnovu informacije da je na mestu ubistva Šijana „viđen automobil koji je Makljović tad vozio“. Međutim, za tu tvrdnju dokaza jnije bilo.
Priča o tome ko je ubio Zorana Šijana nastavljena je aprila 2003. godine, kada je bivši komandant JSO Milorad Ulemek Legija u medijima optužen da je navodno stajao iza likvidacije Šijana. Mediji su ovu teoriju skovali iz navodnog svedočenja bivšeg pripadnika „JSO“ Nenada Ilića, koji je uhapšen u akciji „Sablja“, i koji je to izjavio tokom saslušanja u policiji. Tvrdio je da je sve to čuo od šefa Ulemekovog obezbeđenja Nenada Šare zvanog Škene., ali ni za ovu teoriju nikada nije bilo dokaza.
Kad su se istrošila zvučna i nezvučna imena, onda su u teoriju o tome ko bi mogao da ubije Zorana Šijana uvedeni kriminalni klanovi. Nagašđalo se čak d aje Šijan žrtva ozloglašene grupe „Amerika“, ali ni za tu teoriju nikada nije bilo dokaza.
Milica Šijan, Zoranova majka, koja je preminula 18 godina posle njegove smrti, za života je odbacivala teoriju da je njenog sina ubio Legija, sa kojima je Zoran, prema njenim rečima, bio u dobrim odnosima. Za smrt svog sina optuživala je državu, odnosno bivši Resor državne bezbednosti. Jedno je čak spomenula i jedan zanimljiv detalj:
„Mog sina je ubio neko mnogo moćan. Verovatno je u njegovo ubistvo umešana i bivša Služba državne bezbednosti. Ne mogu da uprem prstom ni u koga, ali znam samo da se dva-tri meseca pre smrti posvađao s Markom Miloševićem i da ga je tada ošamario. Rekao mi je da je Marko Milošević učinio nešto loše, nehumano, i da mu je on zapretio. Pitala sam ga da li zna da je udario sina tadašnjeg predsednika države, a ne nekog običnog čoveka, ali mi je on rekao da je postupio ispravno“, rekla je za života medijima Milica tokom jedne ispovesti.
Međutim, i ova teorija je ostala samo spekulacija i jedan od serije verzija o likvidaciji Zorana Šijana.
Ko je bio Zoran Šijan
Zoran Šijan rođen je 1964. godine. U trenutku kada je ubijen imao je samo 35 godina. U početku je gradio uspešnu sportsku karijeru, pa je tako bio i prvak Evrope u kik-boksu. Međutim, uprkos uspešnoj sportskoj karijeri gradio je i onu drugu, pa je policijski dosije bio sve deblji i deblji. Označavali su ga kao vođu „surčinskog klana“ za koje su se vezivale krađe i preprodaje luksuznih automobila. U žižu javnosti dospeo je godinu dana pre smrti kada je više desetina operativaca MUP-a uz pratnju 200 policajaca 12. aprila 1998. godine upalo u sedište „Surčinaca“ Kotobanju. Osim Šijana i Čumeta, u ovoj akciji uhapšena su još neka zvučna imena kako su pisali mediji poput: Dejana Milenkovića Bagzija, Zvonka Plećića Pleće, Ljubomira Jovanovića Staklenog, Perice i Slobodana Jokića i Milana Narandžića Limuna.
U toj akciji policija je zaplenila 31 skupoceni automobil marke „mercedes“, „BMV“, „ferari“… i pronašla veliku količinu nelegalnog oružja. U Šijanovom stanu nađeni su revolver „smit i veson“, automat „uzi“, malokalibarska puška „hekler i koh“ sa optičkim nišanom, karabin „crvena zastava“, „magnum 357“, municija…
Šijan je u pritvoru proveo samo mesec dana, posle čega je bio pušten na slobodu, kao i ostali privedeni.
Odmah po izlasku Šijan se oglasio u nedeljniku „Svedok“ 12. maja 1998.
„Moji prijatelji iz Surčina, trude se, uostalom kao i ja, da nešto stvore, da sebi i svojima omoguće što bolji život. Oni imaju firme, obimne poslove i partnere. Neki moji prijatelji rade sa inostranstvom, gde je, naravno, mogućnost zarade veća. Da li to treba odmah, bez argumenata, podvesti pod kriminal?“
Zbog ilegalnog posedovanja oružja osuđen je na zatvorsku kaznu od godinu dana, ali je do pravnosnažnosti presude pušten na slobodu.
Sredinom 1996. godine u pucnjavi u hotelu „Putnik“ bio je lakše ranjen. Te iste godine novinar Milovan Brkić, sadašnji vlasnik nedeljnika „Tabloid“, a tada zapolsen u „Srpskoj reči“ tužio je Zorana Šijana i Ljubišu Buhu Čumeta za nanošenje teških telesnih povreda. U privatnoj tužbi, on je naveo da su Šijan i Buha 17. oktobra 1996. godine, predstavljajući se lažno kao pripadnici policije, izveli Brkića sa radnog mesta, primorali ga da uđe u kola i odvezli ga u Surčin. Tamo su ga u auto-servisu, skinuli golog i izložili linču tukući ga crevom za vodu, bejzbol palicama, stavljali mu repetirani pištolj u usta i pretili mu da će ga ubiti. Sudski proces vukao se nekoliko godina, da bi Brkić na kraju odustao.
Protiv Šijana je već naredne 1997, vođen je i proces zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti saobraćaja.
U nesreći aprila 1997. godine koja se dogodila na raskrsnici ulica Trgovačke, Jablaničke i Ibarske magistrale, nastradao je Aleksandar Joksimović (21). Šijan je na sudu negirao svoju krivicu tvrdeći da je Joksimović svojim vozilom prošao na crveno svetlo.
Prema nepotvrđenim informacijama, Šijan je ranije bio osuđen zbog razbojništva, ali sud nikada nije potvrdio presudu koja je posle šest godina zastarela, a potom je i ukinuta.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
