0
Iako državni vrh još od hapšenja Veljka Belivuka (34) zvanog Velja Nevolja i njegove kriminalne grupe, neumorno zamajava javnost najavama da će raskrinkati sve sprege i otkriti čiju su zaštitu u izvršnoj i sudskoj vlasti sve ove godine uživali, konkretni rezultati uporno izostaju. Pokušaj etiketiranja, a potom i medijskog linča dvoje tužilaca koji su bili u društvu navodnog Belivukovog saradnika, poslužili su, makar nakratko, da se skrene pažnja sa njihovih kolega koji su direktno bili povezani sa predmetima u kojima se Belivuk pominjao, a koje još uvek niko nije pitao kako i zašto su im "propale" istrage protiv njega.
Vest o privođenju Miloša Đukanovića iz Pančeva, kog je policija označila kao direktnog sardnika Veljka Belivuka, u trenutku dok je u jednom pančevačkom restoranu bio u društvu dvoje tužilaca, zaprepastila je čitavu javnost, nakon što su je u etar pustili svi prorežimski mediji u zemlji.
Bila je to vest broj 1 tog dana, a tužioci Tomo Zorić i Milica Ljubičić istog trenutka su provučeni kroz blato i izloženi medijskom linču, koji je kod znatnog dela javnosti stvorio utisak da su i oni povezani sa ovom grupom. Zorićeva izjava da je sa Ljubičić otišao da preuzme novac i račune od svog podstanara, kog je potom pred njima privela policija, samo je dodatno razbuktala sumnju javnosti da u svemu tome nisu čista posla.
Da nešto ipak nije u redu sa ovim događajem, postalo je jasno koliko sutradan, kada je procurela vest da je Zorićev podstanar, to jest „spektakularno uhapšeni Belivukov saradnik“ pušten posle samo dva sata iz policije. Ovu vest međutim, većina medija nije objavila, ali je policija nastavila da targetira dvoje tužilaca kao društvo opasnog Belivukovog saradnika – puštenog na slobodu. Sve to je razultiralo njihovim saslušanjem u policiji, ali i poligrafskom ispitivanju Zorića, koje je pokazalo da govori istinu.
I dok je laičkoj javnosti ostalo nepoznato da je malo verovatno da su Zorić kao sekretar Državnog veća tužilaca i Milica Ljubičić kao zamenica drugog osnovnog tužioca u odeljenju za nasilje u porodici mogli da imaju bilo kakav uticaj i budu od koristi Belivukovoj grupi, imena tužilaca koji su poslednjih godina, da li pod pritiskom ili pak svojevoljno, svojim potpisima, ukrašavali mnoge sumnjive odluke koje su se direktno ticale Belivuka, ostali su van domašaja javnosti.
Upravo bi oni, možda, mogli da pomognu istražnim organima u raskrinkavanju sprega Belivukove grupe sa državom i otkriju da li su u svom radu i određenim istragama i postupcima trpeli pritiske, ili su pak svojevoljno (ne)donosili odluke koje su najpre uticale na samog Belivuka da se oseća nedodirljivim.
No, krenimo redom, ali ostanimo, za početak u Pančevu.
Slučaj „strelište“
Vest da je vojni sindikat podneo krivičnu prijavu protiv brigadnog generala Zorana Veličkovića i potpukovnika Dejana Nikolića zbog zloupotrebe vojnog strelišta na kom su pucnjavu vežbale „osobe iz kriminogene sredine“, uzbunila je početkom 2017. čitavu državu. Predsednik sindikata Novica Antić naveo je tada u saopštenju da vojno strelište koriste osobe poznate javnosti pod nadimcima Vučko, Velja Nevoja, Sale Mutavi, koji su pucnjavu vežbali sa sve generalnim sekretarom tadašnje Vlade Novkom Nedićem.
Iako je Vojska odmah pokušala da na sve načine demantuje ove navode, prijava prosleđena Osnovnom tužilaštvu u Pančevu počela je da se procesuira, a policiji je izdat nalog za prikupljanje potrebnih obaveštenja, odnosno naredba za sproveđenje predistražnih radnji.
Kao i u svim slučajevima koji su se direktno ticali vladajućeg režima, i ova predistraga bila je maratonska, da bi nakon godinu dana tužilaštvo donelo odluku o odbacivanju prijave zbog nedostatka dokaza, koji su misteriozno, jedan po jedan, nestajali.
Portal Krik, objavio je tada da su iz knjige koja se vodila na prijemnici kasarne „Rastko Nemanjić“ nestale dve strane, a snimci kamera presnimljeni. Svedok je ispričao da je jedan od „gostiju“ tj Vučko, bio pripadnik Žandarmerije Nenad Vučković, (u to vreme partner državne sekretarke MUP Dijane Hrkalović, prim. aut), kao i da je do kasarne dolazio u kolima sa zatamnjenim staklima u kom su bili Stanković i Belivuk.
Uprkos svemu tome, prijava je odbačena, a tu odluku potpisala je zamenica osnovnog tužioca u Pančevu – Željka Nikolaidis. Njeno ime pominjalo se u još jednom slučaju koji je izazvao nezapamćenu aferu u Osnovnom tužilaštvu u Pančevu, kada je zastupala optužnicu protiv hirurga pančevačke Opšte bolnice dr Aleksandra Ivice, kom se sudilo za nesavesno lečenje pacijentkinje Marijane Jojkić.
Naime, Nikolaidis je nakon prvostepene osude dr Ivice i kazne koja je bila ispod zakonskog minimuma, propustila rok za podnošenje žalbe Apelacionom sudu u Beogradu, jer je pismeni otpravak presude misteriozno „zagubljen u pisarnici tužilaštva“, odnosno nije na vreme prosleđen njoj koja je trebalo da sastavi žalbu.
Zbog toga se presuda pred Apelacionim sudom razmatrala bez žalbe tužilaštva, koje je istovremeno, shodno zakonu i jedini predstavnik oštećene porodice, da bi na kraju ceo slučaj rezultirao i oslobađajućom presudom za lekara. Paradoksalno, u odvojenom postupku za naknadnu štete pred građanskim odeljenjem istog Apelacionog suda, krivom je proglašena bolnica i obavezena da plati odštetu porodici nesrećne žene, što najbolje oslikava kompletnu bizarnost ovog postupka.
Epilog ovog, ali i slučaja iz pančevačke kasarne bili su gotovo istovremeni, a nedugo zatim, tužiteljka Nikolaidis je izabrana za zamenicu beogradskog Višeg tužilaštva, pod čijim okriljem se tada našao opet Velja Nevolja.
Ubistvo na šinama
Slučaj likvidacije karatiste Vlastimira Miloševića, koji je izrešetan na tramvajskim šinama u Ulici 27. marta 2017. pratile su brojne kontroverze, od toga da je uhapšen sa sumnjom da je ubica, do toga da je oslobođen krivice kao pomagač. Na pitanja šta se zapravo dogodilo u ovom postupku morali bi da odgovore brojni zvaničnici – od postupajućeg tužioca Aleksandra Isailovića, do policajca koji je kontaminirao tragove na uviđaju i veštaka čiji su izmenjeni nalaz i mišljenje odvojili Veljka Belivuka od mesta zločina.
Posebno je bio intreseantan podatak da je Belivuk komunicirao sa izvesnim Vučkom nakon zločina, što je utvrđeno pregledom njegovog telefona, ali se tužilac, iz nekog, razloga, nije bavio tim spornim pozivom, niti identifikacijom Vučka, iako su postojale brojne indicije da se radi o istom onom pripadniku Žandarmerije, s kojim je Belivuk optuživan da je boravio na strelištu kasarne.
Pročitajte još:
Interesantno je da u ovom postupku, Belivuka koji je tvrdio da ima prihode od 30.000 dinara mesečno branio tim istaknutih advokata i to: Vladan Vukčević, poznat po svojim klijentima iz garniture DB, Dejan Lazarević, branilac Darka Šarića, Dobrivoje Glavonić, bivši istražni i prekršajni sudija, Nikola Ristović, kao i – Vladimir Lučić iz advokatske kancelarije koju vodi Vojislav Nedić, otac generalnog sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića, aktera krivične prijave u slučaju strelište.
Zašto tužilac Isailović nije otišao dalje u ovom slučaju i insistirao na ispitivanju svih sumnjivih okolnosti koje su mu na kraju oljuštile istragu, do danas nije poznato. U međuvremenu, zastupao je još nekoliko optužnica u medijskim predmetima, među kojima je slučaj Marije Nikolić, kume policajke ubijenog „kavača“ Davora Baltića, ali i pokušaja ubistva vlasnika TV Hepi Predraga Rankovića Peconija u hotelu Prag.
Pročitajte još:
