"Šutirali su me, šamarali, gazili i vređali maskirani ljudi u 'ćacilendu'": Marija doživela stravičnu tortoru nakon što su je nepoznate osobe otele i odvele u Pionirski park

U razgovoru za Kompas, devojka koja je želela da ostane anonimna iz bezbednosnih razloga, a koju smo nazvali Marija, opisuje maltretiranje i nasilje koje je usledilo nekoliko dana nakon što ju je policija privela posle protesta 18. avgusta u Beogradu.

Taj protest okončan je neredima u Cvijićevoj ulici u Beogradu, ispred sedišta Srpske napredne stranke (SNS). Marija je bila među privedenima i određen joj je pritvor. Tokom pritvora boravila u policijskim stanicama Stari grad i Majke Jevrosime, odvedena je na Vojno-medicinsku akademiju (VMA) radi toksikološke provere. Policija joj je oduzela telefon koji joj je posle nekog vremena vratila. Dodeljena joj je advokatica po službenoj dužnosti koja ju je savetovala da prizna krivicu, što su kasnije advokati nevladinih organizacija uspeli da preinače u negiranje krivice za delo nasilničko ponašanje na javnom skupu. Marija je trenutno na uslovnoj kazni.

Put u Ćacilend

Kada se po povratku iz pritvora odlučila da izađe u grad i nađe se sa drugaricom, usledilo je nasilno ubacivanje u nepoznat automobil i odvođenje u Ćacilend.

“Četvrti ili peti dan nakon što sam provela ostale dane ne spavajući i ne jedući, prikupljajući sebe malo po malo mentalno, izašla sam napolje i otišla sam sa drugaricom. Pričale smo, a i oglasila sam se na Instagramu da nemam fizičkih povreda, ali da sam mentalno osakaćena. Tog istog dana u večernjim satima, ja se nalazim kod Leposava bara, pozdravljam se sa drugaricom. Čekala sam da vidim da je otišla, da je bezbedna. Znala sam da svako ko se nađe sa mnom može biti ugrožen. Zaboravila sam da štitim sebe. To veče kada je ona otišla, u jednom momentu čujem auto i jako kočenje. Nisam se osvrtala. Mislila sam da je neka budala, možda i taksi, sve dok nisam čula korake i tad sam se okrenula. U tom momentu meni je stavljena kapuljača, glava savijena. Jedino što sam videla kada su mi stavili kapuljaču, jeste siva Škoda Oktavija bez tablica. U kolima je bio još jedan muškarac na zadnjem sedištu. Bacili su me u kola, prekrili su mi lice.

Vozili smo se. Ja sam brojala minute u sebi. Vozili smo se nekih 10-15 minuta dok kola nisu stala. Nisam imala pojma gde sam. Tek kad su me izvadili iz kola i bacili na zemlju, kao vreću brašna ili cementa, u tom padu sam osetila ogroman bol u stražnjici i kičmenom stubu, pokušala sam da ustanem ali je neko držao nogu na meni. Pokušala sam da ustanem i meni ruke poleću na gore, noge su zacementirane, jer je neko stajao na nogama.

Počela sam da vrištim, pošto sam se ja i okretala i bacala se i pokušavala da se izmigoljim od njih. Tad sam shvatila da sam u Ćacilendu. Videla sam šator i dečiju penjalicu. Ubrzo se napravio krug maskiranih ljudi i trojica koji su me držali imali su maske, ali sam im oči vrlo dobro zapamtila. Osoba koja mi je stajala na nogama mi je rekla da imam sreće, jer znaju moje zdravstveno stanje. Bila sam u šoku. Tada sam počela da se plašim za sopstveni život. Nakon tih reči, koliko god ljudi je bilo tu, a znam da je bilo mnogo, krenuli su da me šutiraju i šamaraju pričali su mi odvratne reči. Odvratne reči”, rekla je ona za Kompas.

Marija kaže da se „tulum“, kako ga sama opisuje, završio tako što je jedan od zlostavljača rekao: „Dobro smo je naučili“.

Nasilnici u Ćacilendu

Do sada je bilo nekoliko slučajeva fizičkog nasilja u i oko šatorskog naselja ispred Skupštine Srbije. Tvrdnje da nepoznati muškarci stacionirani u Ćacilendu navodno maltretiraju studentkinje javno je iznela i poslanica Zeleno-levog fronta Biljana Đorđević.

“Mi znamo da se ovo dešava mesecima, da ljudi sa maskama odvode devojke u Ćacilend. Nikada niko nije odgovarao. Molimo vas da se neko obrati javnosti, ali ne tako da nam kaže da je istraga sprovedena i da građani, student i studentkinje lažu, jer to ste uradili posle Nikoline Sinđelić,” rekla je poslanica Đorđević za skupštinskom govornicom.

Takođe, student Računarskog fakulteta napadnut je 2. oktobra dok je prolazio pored parlamenta. U službenoj belešci u koju je N1 imao uvid stoji da je student izjavio kako mu je „nekoliko momaka bez razloga i povoda prišlo i zatražilo da prestane da snima telefonom.

„Ja sam im rekao da ne snimam ništa, a oni su me opkolili i kada sam počeo da zovem policiju oni su krenuli da me udaraju rukama po glavi i telu“, navodi student, stoji u belešci. Policija kaže da „napadači nisu uhvaćeni, jer se incident ne vidi jasno na snimcima kamera zbog mraka“.

MUP Srbije nije odgovorio na pitanja Kompasa o tome da li ima saznanja da maskirani ljudi otimaju i šamaraju građane i građanke u Ćacilendu. Identitet muškaraca uočenih u Ćacilendu, kao i na brojnim protestima dok nasrću i napadaju građane, istražio je KRIK.

U KRIK-ovoj onlajn bazi podataka nalaze se „osobe osuđivane za ubistva, prebijanja, trgovinu drogom i osobe blisko povezane sa ljudima iz podzemlja, a koje su pružale su podršku vladajućoj stranci na skupovima koje je organizovala proteklih godinu dana“.

Ljudi sa kriminalnim dosijeima, kako je naveo KRIK, nasrtali su na studente i građane, šutirali ih, vređali i gađali stolicama tokom različitih protesta koji se širom Srbije održavaju od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

U slučaju sagovornice Kompasa, nasilje je usledilo nakon protesta i privođenja tokom protesta.

Marijin slučaj: Kako je počelo

U danu kada je privedena, Marija je sa svojim društvom otišla na protest kod Vukovog spomenika. Uz nemir koji je pratio, došla je u masu, kako i sama kaže, u kojoj nije sve bilo kao inače. Pored okupljenih građana, činilo joj se da je sve više nekih maskiranih ljudi. Inicijalno bez nekog plana, predvođeni inicijativom besnih sugrađana, demonstranti su krenuli ka Cvijićevoj koja je u tom trenutku Mariji delovala isuviše prazno. Nanjušila je da će se nešto desiti, iako u tom trenutku, nije bila svesna da će ona biti u centru tog dešavanja.

Oko deset sati, izlog SNS pred kojim su stajali nezadovoljni građani, razbijen je kamenicama. Poletela je jedna, a za njom i još nekoliko. Kroz smrskano staklo, zavirivši u prostorije, naša sagovornica, nije videla ništa osim stola i par stolica. Nije bilo nikakve skupocene opreme. Bežeći od topovskih udara Marija se sa još dvoje ljudi sklonila u susednu uličicu, a samo pola sata kasnije njihova mesta u prvim redovima ispred prostorija zauzeo je predsednik Aleksandar Vučić lično.

Zaštitu od suzavca, vetra i policije troje mladih ljudi potražilo je u ulazu jedne zgrade, gde ih je pukom srećom jedna starica primila. Krišom su kroz prozor gledali da li će policija doći i po njih. Kada im se učinilo da je sve “čisto” odlučili su da se vrate do Vukovog spomenika, kako bi se pridružili grupi građana koja se iz Cvijićeve vratila do Vuka. Pri izlasku na ulicu zapljusnuo ih je talas svežine, ali i strah. Samo stotinak metara od doskorašnjeg skloništa, policija im je preprečila put. Mariju, devojku do nje i momka koji je bio sa njima policija je prvo pretresla. Trenutka u kome je pretresa policajac, ona se seća do detalja.

Seća se i da im je tada rekla “Samo nemojte da nas bijete”.

Iz marice je izašlo petoro policajaca.

“Njih dvojica su me uhvatili, jedan je bio odvratno grub. Momak koji je bio sa nama je dobio batine i za mene i za moju drugaricu. Mene i drugaricu su pretresali van marice. Ne znam sa kojim pravom je mene pretresao muškarac.”

Nakon odvođenja u policijsku stanicu usledilo je čekanje u memljivim hodnicima. Čekajući da sa nekim razgovaraju, troje privedenih bili su uplašeni i zabrinuti. Iskoristili su pravo na jedan poziv.

Na Marijin poziv međutim, niko nije odgovorio. U već ustajaloj odeći, umorna i izgladnela provela je sate u hodniku policijske stanice Stari grad. Usledilo je 24-satno zadržavanje u pritvoru posle čega joj je dodeljena advokatica po službenoj dužnosti. Ostavši bez ikoga na koga bi mogla da računa za pomoć, obradovalo je što je šalju na VMA. Kompasova sagovornica je u tom trenutku mislila da će lekari na VMA obaviti pregled. Od doktora na VMA ipak, kako kaže, nije dobila ni pomoć, ni ohrabrenje, već testiranje na drogu i alkohol.

“Na VMA sam se već opustila, znala sam da sam bezbedna. Ja sam mislila da sam tu zbog sebe i svoje bolesti, međutim oni su meni radili testove na narkotike.”

Iskustvo na VMA doprinelo je da Marijinom manjku poverenja ne samo u bezbednosne službe, već i zdravstvene. Postupak provere na narkotike na VMA tumači kao još jedan vid zastrašivanja. Jedva je čekala je da izađe odatle, iako je znala da će je vratiti u pritvor.

U pritvoru je, priča za Kompas, boravila u mračnoj ćeliji. Na trenutke je gubila nadu da će je uopšte pustiti. Međutim, nakon dodeljivanja advokata po službenoj dužnosti, Marija je izašla iz pritvora sa uslovnom kaznom. Dane nakon toga koristila je za odmor i vraćanje snage.

Po okončanju postupka i uslovne kazne, Marija se nekoliko nedelja oporavljala od posledica privođenja i vremena provedenog u pritvoru, načina na koji su se neki pripadnici MUP-a prema njoj ophodili. Kada je sa drugaricom izašla na piće u bar blizu Kosančićevog venca, usledio je napad u Ćacilendu.

Marija kaže da još uvek oseća bol u ramenu koji je posledica povreda koje je pretrpela usled šamaranja i šutiranja u Ćacilendu.

Ispričala nam je da zbog iskustva na VMA i generalnog nepoverenja u institucije, uključujući i one zdravstvene, nije otišla na pregled nakon zadobijenih povreda u Ćacilendu. Iako su se mnoge fizičke povrede zacelile, kaže da u svojoj glavi još uvek ne može da se pomire sa zlostavljanjem u vidu praćenja, pretnji i ucena i sve to ne bi li se ona “smirila”.

Kaže da se i pored traumatičnog iskustva ne plaši, već da je istrajna u želji da promeni sistem kojem do sada nije mogla da veruje.