Priča da na Fruškoj gori postoji minsko polje neeksplodiranih sredstva zaostalih iz 1991. i 1999. oko napuštenog objekta i da neki nesavesni građani lome table sa oznakama opasnosti, pojavila se u lokalnim medijima prvo kroz slike slučajnih šetača, a onda i kroz pismo čuvarske službe Nacionalnog parka Fruška gora, koji su upozorili na ovu opasnost. Tragom ove priče krenula je Nova.rs koja je u razgovoru sa direktorom Centra za razminiranje Bojanom Glamočlijom otkrila deo ove priče, ali i muke sa kojima se pripadnici ovog centra suočavaju u svom svakodnevnom radu pokušavajući da otklone opasnost. Međutim, malo ko zna da je napušteni objekat, koji je u pitanju, bio prva baza Jedinice za specijalne operacije (JSO).

Direktor Centra za razminiranje Srbije Bojan Glamočlija u razgovoru za Nova.rs otkriva da se ne zna da li tu uopšte ima nekih neeksplodiranih sredstava i da niko već 30 godina nije izvršio tehničko izviđanje te lokacije, ali da su iz predostrožnosti morali da stave table upozorenja dok ne krenu u kontrolu i provere da li stvarno ima ičeg opasnog.

„Muku mučimo, ne samo na Fruškoj gori, nego i po Bujanovcu, Sjenici, Tutinu, svuda gde imamo problem sa minama, a ljudi lome, kidaju table…. I mi smo krenuli tragom da potvrdimo te informacije. Stupili smo u kontakt sa Policijskom upravom u Sremskoj Mitrovici i vlasnikom tog hotela u čijoj je blizini lokacija da iznađemo rešenje. Za tehničko izviđanje lokacije potreban nam je novac“, kaže Glamočlija.

Na pitanje otkud tu neeksplodirana minska sredstva i da li je tačno da su tu bili neki vojni objekti, Glamočlija kaže da tu vojske nikad nije bilo.

„Problematičan je bio put koji je probijen. Usledila su dešavanja sa koronom, pa Prvi maj, kada su ljudi počeli da dolaze na tu lokaciju. Ranije ih tu nije bilo. Mi ne znamo šta se tamo nalazi dok ne obavimo izviđanje, pa zato moramo da stavljamo table jer, ne daj bože, da neko nastrada“, kaže zabrinuto Glamočlija i dodaje:

„Prema nekim navodima i pričama, tu je bio kamp JSO, a ne vojske kako se misli. Međutim, tu niko nije kročio 30 godina, a da bi mi stupili u akciju moraju da se ispoštuju određene procedure definisane po zakonu i međunarodnim propisima i standardima, a onda pribavi i novac kako bi mogli da krenemo u tehničko izviđanje lokacije. Mi smo došli do nekih ljudi koji tvrde da su tu postavljena neeksplodirana sredstva, ali konkretnih dokaza za to nema,“ dodaje Glamočlija.

Na pitanje da li imaju u planu da istraže tu lokaciju, Glamočlija odgovara potvrdno, ali ponovo napominje da je najvažnije obezbediti novčana sredstva, a dok se ona ne nađu, njihova dužnost je da obezbede tu lokaciju.

Nova.rs upitala je i dokle se stiglo sa razminiravanjem Kopaonika i da li se ono i dalje nastavlja?

„Taj projekat je završen pre mesec-dva i sad je u toku revizija. Lokacija se još jednom cela proverava i utvrđuje da li postoje mesta gde su možda ostala neka neeksplodirana sredstva i tek onda možemo reći da je posao završen“, ističe Glamočlija za Nova.rs.

Ležimir prva baza JSO

Napušteni motel Ležimir na Fruškoj gori oko koga navodno postoje eksplozivne naprave u novijoj istoriji je poznat i kao prva baza Jedinice za specijalne operacije.

„Jedan deo tih momaka, ne više od petnaestak, Frenki je okupio oko sebe. Odveo ih je na Frušku goru i tu je formirao jedan kamp“, ispričao je Kapetan Dragan Vasiljković u dokumentarcu „Jedinica“.

Motel Ležimir na Fruškoj gori JSO je strateški izabrala, jer su za manje od sat vremena Crvene beretke mogle stići, kako do istočne Slavonije, tako i do Bosne. Upravo u ovom motelu JSO je popunjen u Srbiji, a obuka reorganizovana po metodama Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana.

Kradu table i trake pa ograđuju njive

Direktor Centra za razminiravanje Bojan Glamočlija kaže da njegovi ljudi muku muče jer se događaju neverovatne stvari.

Naime, prema njegovim rečima, nesavesni meštani lome, skidaju ne samo table, nego i trake sa lokacija gde je utvrđeno da postoje neeksplodirana ubojna sredstva i to odnose. Prema nekim pričama, meštani takve table, koje inače nemaju nikakvu vrednost, koriste i postavljaju u svoje njive ili ih ograđuju kako bi sprečili prolazak, dok s druge strane ugrožavaju bezbednost na lokacijama gde preti velika opasnost.