0
Evropski sud za ljudska prava početkom februara odbio je zahtev bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorada Ulemeka Legije, osuđenog za ubistvo nekadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića, a kojim je zatražio da mu se vrati kuća vredna 190.000 evra, oduzeta od strane Višeg suda 2010. godine. Sud je Legijinu kuću oduzeo jer ne može da se utvrdi da je stečena zakonitim putem.
Posle najmanje šest godina većanja, Evropski sud za ljudska prava odbio je zahtev Ulemeka, kojim je zatražio da mu se vrati kuća. Vlada Srbije je obeveštenje o pritužbama primila decembra 2015. godine, a sporna nekretnina Ulemeku je oduzeta od strane Višeg suda u Beogradu, jer nije dostavio neophodnu dokumentaciju kojom bi dokazao da je kuća kupljena legalno stečenim novcem.
Pročitajte još:
Kako se navodi, Legijina primanja od 1996. do 1998. godine iznosila su oko 11.650 evra, dok je vrednost kuće bila 190.000 evra.
„Dana 29. marta 2010. godine, Tužilaštvo za organizovani kriminal je podnelo zahtev za oduzimanje imovine podnosioca predstavke u skladu sa Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Predmet zahteva Tužilaštva bila je kuća podnosioca predstavke, koju je kupio 1998. godine za 374.409 nemačkih maraka (DM) (približno 190.000 evra (EUR)). Tužilaštvo je dalje tvrdilo da je ukupna legitimna zarada podnosioca predstavke od 1996. godine, kada je započeo radni odnos u Jedinici za specijalne operacije pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, do 1998. godine, kada je kupio kuću, iznosila samo DM 22.789 (približno EUR 11.650), manje od jedne petnaestine iznosa koji je platio za predmetnu imovinu. Budući da je postojala očigledna razlika između legitimne zarade podnosioca predstavke i vrednosti njegove imovine, i pošto je osuđen kao član organizovane kriminalne grupe, Tužilaštvo je zatražilo oduzimanje predmetne kuće“, saopštilo je tada tužilaštvo, navodi se u Službenom glasniku.
„Dana 20. maja 2010. godine, specijalno veće Višeg suda u Beogradu je usvojilo zahtev Tužilaštva i izdalo naredbu za oduzimanje imovine. Sud je obrazložio da postoje očigledna neslaganja između legitimne zarade podnosioca predstavke i vrednosti njegove imovine. Budući da podnosilac predstavke nije pružio nijedan uverljiv dokaz da je spornu imovinu stekao zakonito stečenim sredstvima, i budući da je osuđen za teška krivična dela sa elementima organizovanog kriminala putem kojih je „stekao ogromnu zaradu”, sud je utvrdio da je oduzimanje imovine bilo opravdano prema članu 2. Zakona iz 2008. godine“, naveo je tada sud u obrazloženju i dodao:
„Sud je, takođe, objasnio da ovakva vrsta oduzimanja imovine nije zahtevala uspostavljanje direktne veze između krivičnog dela, za koje je podnosilac predstavke osuđen, i sticanja imovine, kao što je to bio slučaj sa uobičajenim oduzimanjem imovine stečene krivičnim delom regulisanim čl. 91. i 92. Krivičnog zakonika. Sud je izjavio da se imovina podnosioca predstavke oduzima u okviru posebnog postupka usmerenog na imovinu stečenu krivičnim delom od strane osoba osuđenih za organizovani kriminal, što se u potpunosti razlikovalo od uobičajenog oduzimanja imovine stečene krivičnim delom“, navodi se dalje.
Pomenuti odluku je najpre Apelacioni sud u Beogradu vratio na ponovno odlučivanje, a zatim je i potvrdio. Legija je nakon toga podneo ustavnu žalbu na odluku Apelacionog suda, koju je Ustavni sud potom odbacio.
Ulemek se tu nije zaustavio, a potom je podneo pritužbu na osnovu člana 7. stav 1. Konvencije za ljudska prava, tvrdeći da je primenom mere trajnog oduzimanja imovine u njegovom slučaju prekršeno načelo neretroaktivnosti krivičnog zakona. Pored toga, pozvao se na i da je trajnim oduzimanjem njegove imovine povređeno njegovo pravo na mirno uživanje imovine.
Ipak, Evropski sud za ljudska prava je odbio pritužbe kao „neprihvatljive“.
„Vraćajući se na predmetni slučaj, u pogledu veze između naloga o trajnom oduzimanju imovine podnosilaca predstavke i datog krivičnog dela, Sud konstatuje da se trajno oduzimanje imovine prema članu 2. Zakona iz 2008. godine može izvršiti samo ukoliko postoji osuđujuća presuda usled izvršenja jednog od teških krivičnih dela navedenih u toj odredbi, uključujući organizovani kriminal. Nalozi za trajno oduzimanje imovine su stoga povezani i zavise od izvršenja krivičnog dela dovoljne težine. Što se tiče karakterizacije osporene mere prema domaćem pravu“, navodi se u odluci Evropskog suda i dodaje:
Pročitajte još:
„Sud konstatuje da su srpski sudovi bili jednoglasni u pogledu svog zaključka da trajno oduzimanje imovine stečene krivičnim delom ne predstavlja kaznu u smislu člana 34. stav 2. Ustava i člana 7. stav 1. Konvencije. Uzimajući u obzir kriterijume razvijene u okviru sudske prakse ovog Suda, oni su utvrdili da trajno oduzimanje imovine ne predstavlja dodatnu kaznu, već je posledica činjenice da su počinilac ili drugi korisnici stekli imovinu koja potiče od izvršenja nezakonitog dela. Sud, s tim u vezi, konstatuje da se kazne i trajno oduzimanje imovine smatraju posebnim merama u srpskom pravnom sistemu“, piše dalje.
Evropski sud za ljudska prava, prilikom većanja, ocenio je sve spise predmeta, na koje su se pozivali srpski pravosudni organi prilikom oduzimanja skupocene vile nekadašnjeg komandanta JSO.
„Sud konstatuje da su trajno oduzimanje imovine podnosioca predstavke naložili domaći sudovi na osnovu Zakona iz 2008. godine. Uzimajući u obzir formulacije njegovih odredbi, Sud smatra da ne može biti bilo kakve sumnje u pogledu njihove jasnoće, preciznosti ili predvidljivosti godine. Sud shodno tome nalazi da je mera trajnog oduzimanja imovine u predmetnom slučaju izvršena u skladu sa opštim interesom da se osigura da upotreba predmetne imovine ne obezbedi bilo kakvu prednost po podnosioca predstavke, a na štetu zajednice“, navodi se i dodaje:
„S obzirom na informacije dostupne u spisima predmeta, ništa ne ukazuje na to da je oduzimanje kuće podnosioca predstavke bilo nesrazmerno, niti je on tako tvrdio. Sud posebno primećuje da je prema nalazima domaćih sudova podnosilac predstavke stekao ogromnu zaradu izvršenjem krivičnih dela koja je počinio. S obzirom na to, Sud zaključuje da mešanje u imovinska prava podnosioca predstavke nije bilo nesrazmerno legitimnom cilju kome se težilo. Iz toga sud pritužbe proglašava neprihvatljivim“, navodi se u odluci.
Podsetimo, Milorad Ulemek Legija (53), bivši komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), osuđen je 2005. na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića. Ulemek je osuđen na još tri maksimalne kazne zatvora, među kojima su za ubistvo Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. i za pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000. godine.
Bivši komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO), već 17 godina se drži u strogoj izolaciji u zatvoru „Zabela“, čuvan je pod posebnim režimom i odvojen od drugih pritvorenika.
Legija se 2. maja 2004. godine, nakon 14 meseci u bekstvu, predao policiji Srbije. Tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije Miroslav Milošević rekao je da se Luković, „samoinicijativno“ predao policiji.
„Večeras oko 21 sat (Luković) se samoinicijativno predao organima MUP-a. Lišen je slobode i dalji zakonski postupak je u toku“, rekao je Milošević za Televiziju BK.
„On se pojavio ispred svoje kuće i kontaktirao je policajce koji obezbeđuju njegovu kuću i saopštio im je svoju odluku da hoće da se preda. Za njim je raspisana poternica i policija će postupiti u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima i obavezama“, precizirao je Milošević.
Kako su tada pisali mediji, nakon predaje Lukovića, obezbeđenje zgrade SUP-a Beograd u Ulici 29. novembra višestruko pojačano i da policajci naoružani automatskim oružjem okružuju zgradu. Pretpostavlje da je samo nekoliko sati kasnije, oko 1.50 časova, prevezen u zgradu Centralnog zatvora.
Mediji su tada izvestila da je sat vremena posle ponoći u zgradu CZ-a ušla policijska “marica”, za koju se pretpostavlja da je dovezla uhapšenog Lukovića. Za „maricom“ su ušli policajci u pancirima, naoružani automatskim puškama, koji su do tog trenutka stajali ispred kapije.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
