Kad advokati zaplaču: Priča o suđenju za ubistva u 'Ribnikaru'

Ovako je izgledao samo jedan od potresnih trenutaka na suđenju tokom kojeg sam prvi put zaplakala dok sam na novinarskom zadatku, piše BBC na srpskom.

Pred beogradskim Višim sudom su, tokom dva decembarska dana, svedočili roditelji dece ubijene 3. maja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar" u Beogradu.

Kao da niko u sudnici, obično hladnoj i opterećenoj strogim pravosudnim procedurama, nije bio spreman za reči roditelja Ane Božović, Andrije Čikića, Katarine Martinović, Angeline Aćimović, Eme Kobiljski, kao i čuvara Dragana Vlahovića, dok su govorili o beznađu tog sunčanog jutra 3. maja.

Sedmacima je bilo zakazano fotografisanje za školski almanah, đaci su se radovali, ali je umesto bliceva usledio rafal.

Ubijeno je devetoro dece i čuvar, ranjeno još šestoro, a za ovo delo je osumnjičen 13-godišnji učenik ove škole.

Pošto je imao manje od 14 godina i krivično ne može da odgovara, porodice stradalih pokrenule su parnični postupak protiv njegove porodice i škole.

Prvi i poslednji poljubac na rođendan

Ninela Radičević, majka Ane Božović, učenice petog razreda ubijene dok je bila na dežurstvu, govori kako je danas zahvalna drugarici koja ju je ubedila da ode i lično identifikuje ćerku.

Na Anin rođendan, 6. maja, „obukli smo je onako kako je ona htela: u neke pantalonice, majicu, džemper, patike."

„Rekla sam mužu Ivanu 'nemoj, molim te, haljinu da oblačimo, ljutiće se'", kaže i osmehne se kroz suze.

„Bio je to poslednji put kad sam poljubila moje dete, prvi i poslednji put 6. maja, u razmaku od 12 godina", govori kroz jecaje.

Dok je Anina majka pričala, prvi put sam plakala tokom 11 godina bavljenja novinarstvom.

Pitam se da li grešim, a onda ispred sebe vidim muškarce kojima se ramena tresu od tihog plača, a pored policajku iz sudske straže kako skida naočare i maramicom briše suze.

Višesatna ročišta sa kratkim pauzama održavana su u prostranoj trapezoidnoj sudnici Palate pravde.

Levu stranu sale sa plafonima visokim skoro šest metara ispunili su tužioci - petnaestak roditelja i dvojica advokata, ispred kojih su ekrani i mikrofoni.

Na desnoj, optužene su zastupale samo dve pravnice okružene sablasno praznim klupama.

Sudija Bojana Čogurić, sama za velikim stolom poput katedre za kojom ima mesta za petoro njenih kolega, pažljivo sluša roditelje, povremeno ih podsećajući sa puno razumevanja o čemu sve treba da se izjasne.

'Zaglušujuća tišina'

I tišina može da bude zaglušujuća, ona koja je poslednjih sedam meseci smenila zvuke klavira Andrije, jedinca Suzane i Miloša Čikića.

Trudeći se svim silama da ne brizne u plač, Miloš govori u sudnici da danas sve teže nalazi razlog da ustane iz kreveta.

Nema više čemu da se raduje.

U tišini je posebno bila glasna mala balerina Katarina Martinović.

Ona je bila dete mimike, opisao ju je otac Zoran.

Njihova petočlana porodica sa tri ćerke gajila je ljubav i „nepatvorenu nežnost". govori Miljana, majka Kate, kako su joj tepali.

A to je zauvek prekinuto, tiho govori dok u prvom redu Katine starije sestre plaču.

Kada je, danima posle tragedije, vadila odeću iz ormana, ispao joj je papirić sa Katarinom porukom.

„Napisala je 'Volim te najviše na svetu, Kata' i nacrtala srce, a takve poruke mi je i pre ostavljala po sveskama sa beleškama."

Sliku najmlađe ćerke ljubi svaki dan, nekad joj se i osmehne, jer oseća blagost i ponos što je baš njoj bila majka, završava svedočenje smireno.

Dok se za sudskom govornicom smenjuju roditelji, preplavljuje me utisak kako su sve porodice živele sa puno ljubavi.

Otac Angeline, Anđelko Aćimović, kroz suze priča o ćerki koja ga je učila hip-hopu, a on nju narodnim kolima.

Pred tragediju vozio je u tržni centar, gde i sad kad ode, gleda u plafon tražeći ćerku i plače „da ga niko ne vidi", kaže uz pauze.

Angelina je želela da bude modna kreatorka. Preminula je 12 dana posle pucnjave u školi.

Dok slušaju ostale, Dragan i Nina Kobiljski, roditelji ubijene Eme se drže za ruke, ponekad oslanjajući bradu na flašicu vode.

Emi je prvi put kupila moderne patike posle pogibije, jer je ćerku uvek učila da materijalne stvari ne donose zadovoljstvo i da želja za džordankama ili novim ajfonom samo pokazuje nezrelost, tiho govori Nina Kobiljski.

Ćerku je učila da „bude ljudina", i ponosna je što je tako i otišla, pokušavši da zaustavi napadača.

Oduvek je bila „borac", koja je, iako prevremeno rođena, uspela da prevaziđe svaku prepreku i postane zdrava, visoka tinejdžerka, opisala je Nina Kobiljski.

„Ona je trčala u zagrljaj, kao da je grlila ljubav ispred sebe".

„Za njenih 13 godina, Ema je naučila sve što je bitno u životu, da voli, da zna da je voljena, da oprosti, da se ispravi kad pogreši, da bude brižna", opisala je ponosno majka.

Prvi put se isfenirala veče pred tragediju, zbog slikanja. Stavila je sjaj za usta i maskaru i zagrljena sa mlađom sestrom, otišla u školu.

Majka ih je ispratila.

Bilo je to poslednji put da je videla Emu.

Usledili su beskonačni sati neizvesnosti i čekanja ispred škole da zagrli ćerku „jer se sigurno mnogo uplašila".

Od prvobitne gužve, na kraju su ispred škole ostali samo roditelji ubijene dece, shvatila je kasnije.

Tek nakon četiri sata, u policijskoj stanici je saznala ono zbog čega se skoro onesvestila, govori kroz jecaje.

Sutkinja nudi pauzu, ali Nina Kobiljski odbija.

„Za mene je isto (da li je) 29. decembar, februar ili 2030. godina".

'Svi su tu, samo nje nema'

Vreme koje prolazi nije saveznik u borbi sa bolom, naprotiv, govori Ninela Radičević, sve im je teže.

„Život ide dalje i ja to razumem, ali prolazite pored zgrade gde je Ana visila sa decom i svi su tu, samo nje nema."

Isto oseća i Angelinina majka Natalija.

„Kad su mi roditelji ubijene dece govorili 'život ide dalje', ja im pogledam u oči, a njihove oči su mrtve, nijedna majka ne može da nastavi.

„Ne postoji način da to razume neko ko nije doživeo", izgovora Aćimović tihim glasom, koji se i preko mikrofona jedva čuo.

Dok roditelji govore, nema žamora u publici, ni uobičajenog sporenja advokata i sudije.

Tek poneko šuškanje po torbama, samo do maramica koje su, čini se svi, stezali u rukama.

Kratko svedočenje roditelja ubijenog čuvara Dragana Vlahovića, koji su uprkos starosti i narušenom zdravlju došli sa ćerkama, potreslo je mnoge.

„Moj Dragan je veliki hrabar čovek, nisam sigurna da sam ga ja tako vaspitala, mislim da ga je Bog takvog poslao", govori majka dok njen suprug briše čelo pamučnom maramicom.

Na pauzama se roditelji grle, pružajući jedni drugima podršku.

Iako sve priče znaju, mnogi ponovo plaču slušajući ih.

Kako su rekli, međusobno se i ćuteći razumeju.

„Niko nije mogao da suzdrži emocije i suze u sudnici.

„Ovo su dva najpotresnija ročišta koja sam u životu zastupao, a tokom 18 godina karijere, bilo ih je više hiljada", rekao je posle suđenja advokat Ognjen Božović.

'Nisu važne pare, već odgovornost'

Pored maloletnika i njegovih roditelja, u ovom postupku optužena je i škola, koju zastupa predstavnica Državnog pravobranilaštva.

„Škola ili ne razume razliku između odgovornosti i krivice, ili se ipak oseća krivom, pa zato ne želi da prizna odgovornost", pita se Ninela Radičević.

Njen suprug Ivan Božović kaže da je od pedagoga, psihologa i direktora škole očekivao ostavku kao „najmanji moralni čin".

Mnogo toga izrečenog u sudnici ukazuje na odgovornost škole i porodice Kecmanović za ono što se dogodilo, ali predstavlja i vapaj za čitavo društvo, ocenjuje advokat Božović.

Dvadeset sedam roditelja i članova porodice ubijenih tužbom traže naknadu štete za pretrpljeni bol.

Međutim, od para im je mnogo važnije da se utvrdi odgovornost, makar građansko-pravna, kada već nije moguće da prvooptuženi bude i krivično odgovoran, objašnjava advokat.

„Roditeljima je bitna odgovornost i njegovih roditelja i ustanove, jer je 'Ribnikar' na izvestan način paradigma svih ostalih škola u Srbiji", kaže Božović.

Suđenje se nastavlja 22. februara.