0
Profesori Aleksandar Fatić i Vojin Rakić, u autorskom tekstu pod naslovom "Srbija bi trebalo da sačuva časne sudije i Vrhovni kasacioni sud - kako bi, kada budemo vratili pravdu, ponovo imali i državu", ističu da je izvršna vlast u Srbiji, a koja je u rukama jednog čoveka, uzurpirala zakonodavnu i sudsku.
Autorski tekst prenosimo u celosti:
Pročitajte još:
„Građanima Srbije je jasno da je izvršna vlast uzurpirala zakonodavnu i sudsku vlast, a da je izvršnu vlast uzurpirao jedan čovek. Podele vlasti u Srbiji nema. Srbija je zato autoritarna država. A pošto njome vlada jedan čovek, ona je autokratija. Diktatura. Sultanistički oblik vladavine.
Prema tome, pravosuđe u Srbiji potpuno je uništeno i instrumentalisano od strane vladajućeg režima. Ipak, sud u koji se građani još donekle nadaju jeste Vrhovni kasacioni sud. Taj sud ima tendenciju da donosi i pravedne, moralne presude.
Osim njega, sličnu tendenciju pokazuje, verovatno i u većoj meri nego VKS, i Viši sud Beogradu.
Posle teških zloupotreba i neregularnosti u sudovima koji otvoreno rade za vladajući režim, ni malo to čak ni ne skrivajući, i posle napada predsednika države na Vrhovni kasacioni sud i na sudiju Radmilu Dragičević Dičić i druge sudije i pristojne ljude, jedina barijera totalnom bezakonju, kako se bar čini, ostaje Vrhovni kasacioni sud, kao i nekoliko istaknutih i hrabrih sudija nižih sudova, poput Aleksandra Stepanovića, predsednika navedenog Višeg suda u Beogradu.
Opozicija i građanska javnost uveliko se spremaju za uvođenje mehanizama tranzicione pravde posle smene režima kojima će građansko društvo, ali i narod u identitetskom smislu, morati najoštrije da se razračunaju sa korumpiranim kriminalcima i karijeristima u pravosuđu.
U tom smislu najavljeno je i postavljenje tranzicionog tužioca u senci, čoveka koji će rukovoditi tranzicionom pravdom posle smene režima i koji će, u periodu važenja tranzicione pravde, kako je to u svoj program uneo Pokret “Novi 6. oktobar”, biti prvi čovek Specijalnog tužilaštva za politički i pravosudni kriminal. Ta osoba će imati na raspolaganju i elitnu policijsku jedinicu, samo za potrebe Specijalnog tužilaštva. Osim toga, on(a) će pred posebnim sudovima za politički i pravosudni kriminal, tražiti najoštrije kazne za korumpirane i nemoralne sudije i tužioce.
Međutim, bilo bi dobro da sačuvamo Vrhovni kasacioni sud – naravno samo ako on bude hteo samog sebe da sačuva. To je najviši sud, koji se najmanje ofirao do sada, a novopostavljena predsednica tog suda, Jasmina Vasović, koja je, po funkciji, i predsednik Visokog saveta sudstva, protivno prozivkama u javnosti, nije još uvek učinila ništa čime bi kompromitovala integritet tog suda, i za to joj treba odati priznanje, jer to nije mala stvar u atmosferi u kojoj ona radi.
Sada ćemo preneti u celini esej jednog bivšeg ministra pravde, o kome postoje različiti stavovi u javnosti u smislu njegovog političkog angažovanja, ali koji je, kao francuski đak, pravnik sa Sorbone i advokat, kao pisac, bio jedno od najsvetlijih lica pravničke profesije i razumevanja pravde.
One sudije koje su u stanju da razumeju ovaj esej, imaće mogućnost da spasu ne samo svoje duše, već i da budu učesnici u spasenju sudstva u Srbiji.
Na najvidnijem mestu u zgradi našeg suda naši očevi postaviše izreku: “Pravda je osnov Države”. Postaviše je tako da je sudije gledaju i kad ulaze u sud i kad iz suda izlaze. I parničari i advokati, da je imaju pred očima.
I nije bilo rđavo. Da li zbog one neme opomene, ili zbog drugog nečeg, tek nije bilo rđavo. Narod pridavaše – s pravom ili bez prava – veliki značaj baš ovim rečima.
A kad dođe rat i neprijatelj uze što je naše bilo, on nađe za neprilično da ove četiri reči stoje na onom mestu. Dovede stoga majstore te zakreči ovu opomenu…
I narod – sklon prostom objašnjenju, pronađe da neprijatelj nije ni mogao drukčije raditi…
Neprijateljev pojam države očigledno nije – objašnjavaše sebi – isti što i naš. Sila je osnova svekolikog njegovog rada, pa je sila osnov države njegove.
Svaki je zato u Narodu imao prkosnu misao: “E, bogme, nećete vi dugo kada vam tako i sama reč Pravda oči bode”.
Zaista, brzo zatim dođoše jedne pozne jeseni opet naši. Sijala su im se lica nezemaljski. Učini se svima da u njihovom hodu vide hod same Pravde. Pobegoše ispred njih neprijatelji. Zasija se naša zemlja.
Ali u zgradi našeg suda one četiri reči ostadoše pokopane pod debelim slojem neprijateljskog kreča. U prvim trenucima radosti to se i ne primeti. A posle toga očekivahu da će, i inače oronula zgrada, pri prvoj neminovnoj opravci, vaskrsnuti u svom ranijem izgledu i značaju.
Kad dođe opravka, pronađoše naši da bi bilo nezgodno da samo na tako vidnom mestu skidaju debeli sloj kreča, jer će – činilo im se – to biti nezgodno po lepi izgled same zgrade – a da svuda taj sloj slupaju, učini im se nezgodno, jer bi to bio znatan izdatak zbog ciglo četiri lepe reči.
Pročitajte još:
I tako preko neprijateljskog debelog sloja, uradiše svoj, i one četiri reči ne videše opet bela dana…
Narod pak – sposobniji da shvati simbole i njihovu vrednost od onih koji treba da ga vode – odmahnu glavom. Ne razume on tuđe nerazumevanje. I čim mu se posle toga učini da nešto ne ide po pravdi, on progunđa kroz zube, pognutih leđa: “Ama, nije ni čudo šta se dešava, kad one naše zlatne reči ne pišu više u sudu: drugi mu je sad zakon!”.
I tako godina za godinom prolazi.
A pre neki dan sretoh seljaka prijatelja. Razvukle mu se usne na širok blažen osmejak. Zapitah ga, reda radi kako je. A on odgovori: “Nije dobro, ali biće bolje!”. Povede me do velikih stepenica što vode u sud i pokaza mi na prostrani zid kome stepenice do prve okuke vode. I dok moje oči jedva, kao zvezde kroz oblake, uspeše da ispod istančalih slojeva ipak pročitaju reči: “Pravda je osnov Države”, on nastavi: “Velim ti ja, biće bolje!”. Kad sa ovih reči skinu dvostruku koru što ih pokriva, a vidi se da nećemo dugo čekati na to, tada će biti bolje!”. Zatim se rastadosmo.
Zar nije taj Narod stvorio najlepšu pesmu o nepobedivosti Pravde?
Zar i svoju himnu ne počinje odanim rečima: “Bože pravde…?”
Da bezgranične li vere!
Zar Markova sablja – snaga – nije imala sama da iziđe iz stene kad dođe vreme narodnog vaskrsa? Zar Markov topuz nije imao sam da iziđe iz morske pučine kad nastane vreme narodnog ustanka? Tako i ona opomena što je naši očevi ostaviše, ne može do veka da bude pod onom korom… Tolika je snaga njena – narod misli – da će ona sama sobom sinuti iz mraka, u koji su je neprijateljstvo jednih i nedoraslost drugih, do sada držali…
“Tada će biti bolje…!”.
Eto, zato moramo sačuvati Aleksandra Stepanovića, zato moramo sačuvati i Vrhovni kasacioni sud, ako on bude hteo da se sačuva, i zato je neophodna tranziciona pravda.
Jer narodu bez pravde, u sudstvu u kome su ove četiri zlatne reči prekrečene debelim slojem neprijateljskog naprednjačkog kreča – nema opstanka.
Tako se vraćamo na početak ovog teksta: moralnog sudstva i suđenja po pravdi u Srbiji ostalo je još veoma malo – ako izuzezmo svetle institucionalne i personalne primere koje smo u ovom tesktu naveli. Ipak, ovaj narod je zadržao sećanje na to da je “Pravda osnov Države”.
On razume: Kada budemo vratili Pravdu, imaćemo ponovo i Državu.
To bi morao da razume i svaki sudija i svaki državnik. Svaki.“
BONUS video: Napad na radnicu teretane
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
