"Gde je nestala zelena fascikla": Sestra Dade Vujasinović na 30 godišnjicu smrti poznate novinarke

Aleksandra Vujasinović za N1 prisetila se i dana kada je saznala za smrt svoje sestre.

„To je bila subota, moji roditelji su se brinuli kako to meni da saopšte, jer sam ušla u 9. mesec trudnoće tada, nisu znali kako to meni da se kaže, a da ja to ne doživim tako teško da bi se to odrazilo na moje stanje. Izmislili su neku priču da je imala neku saobraćajnu nesreću, da me pripreme… Ja sam odmah shvatila o čemu se radi i rekla ‘hoću da mi odmah kažete ako Dada više nije živa’. Tada su mi rekli da je to tačno. Ja sam se tog momenta zaledila, kad vam neko tako nešto kaže, meni i dan danas to neverovatno zvuči, kao i tada“.

Nije imala ideju ko bi to uradio.

„Bez obzira što sam znala da joj je bilo prećeno i videla pretnje. Taj dan sam se ja zaledila, ja bukvalno nekih 25 godina nisam mogla ni da plačem. I dan danas meni to kad neko kaže, za mene ona kao da je živa, ja se tako osećam“, navodi.

Ističe i da je „Dada bila jako pažljiva“.

„Nije htela da ja nešto znam, vodila je računa, da mene zaštiti, znala sam ono što piše, ali te neke stvari koje su se dešavale, nikad nije pričala detaljno. Znam to neko čuveno pismo koje je dobila povodom nekog intervjua sa nekim vojnim licima, koji su pretendovali na neka unapređenja. To je neka komplikacija nastala oko toga, dobila je neko preteće pismo. Leto ’93 sam provela celo sa njom, kopiju tog pisma je predala nekim službama, neko je došao na vrata da uzme kopiju tog pisma, ja to sad samo rekonstruišem, ona meni nije rekla“, kaže.

Priseća se da je na dan smrti svoje sestre čekala da roditelji dođu do Beograda.

„Meni je bilo jako bitno, rekla sam mami da nađe zelenu fasciklu, a ona je pitala ‘šta pričaš gluposti’. Ta zelena fascikla je postojala, znam kako je izgledala, tu je čuvala neke dokumente koje nemam pojma koji su. Mi smo išle na more, ona nije znala šta će s tim, gde da je skloni, ja sam rekla da ponese, ako joj je toliko važno. Ta zelena fascikla je nestala, nije u stanu više pronađena, znam da su ti bili neki dokumenti. Bila je u posedu nekih stvarnih informacija, nekog dokaznog materijala za nešto, taj materijal je nestao. Imala sam neki utisak kao da ona u stvari skuplja neku dokumentaciju, kao neki trag, neko svedočenje, to šta je ona videla stvarno, što nije nije hteo nigde da kaže i napiše, verovatno se do dana današnjeg ne zna“, kaže ona.

Imala je utisak, kaže, kao da „nije vreme za taj njen stil izveštavanja“. Ističe da, kao posmatrač, može da kaže da je „činjenica da je njoj bilo prećeno“.

„Zvali su je na telefon, jedan dan kad je došla kući, pitali je da li je našla pticu. Na kolima je tog jutra našla prepariranu pticu, pitali su je uveče ‘jesi našla pticu, tako ćemo mi tebe’. Tim rečima, to nisu bile neozbiljne pretnje, ona je nekako to, ona je verovala da to što ona javno kaže, da će nju to zaštititi. To što su svi znali, ali niko nije imao hrabrosti da kaže, nije ona novosti donosila, ali je prva koja se zainteresovala i krenula da istražuje pozadinu svega toga. To su njene kolege u redakciji znale, tada se pretnje novinarima nisu tako shvatale kao danas, nije bila ta atmosfera uopšte“, kaže.

Dodaje da je ona pričala to kolegama, ali nije išla u policiju da prijavi.

„Osim što je predala to preteće pismo, verovala je da je zaštićena time što je to njen posao, smatrala je da je to njen posao, profesija da tako radi, da je to štiti. Verovala je da ti ljudi kojima ona to priča i prenosi, da oni to žele da znaju i da je sama ta činjenica štiti od mogućnosti da joj neko naudi“, seća se njena sestra.

Opisala je i kakva je njena sestra bila.

„Bila je pre svega jedna obrazovana, pismena, mlada žena, završila je Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bavila se književnošću, literaturom, mnogo je čitala, duboko je razmišljala. Po završenom fakultetu, nije ona celog života sanjala da bude novinar, shvatila je – šta je sad budućnost, ili da bude neka profesorka, nastavnica, što se nije videla u toj ulozi, ili da krene da se bavi novinarstvom. Tako je tu odluku donela, kaže Aleksandra Vujasinović.

Dada je, seća se, bila profesionalac.

„Ona je 24 sata  dnevno živela kao novinar, nije se završavalo njeno radno vreme kada završi tekst, stalno je bila u fazi čitanja, proučavanja, čak je i sama rekla, ne moraš da budeš neki detektiv, dovoljno je da pažljivo čitaš, možeš da dođeš do mnogih raznih zaključaka“, kaže ona.

Osvrnula se i na to što je smrt njene sestre prvo označena kao samoubistvo.

„Neki psiholozi će vam reći, neko će reći, pa bila je vesela, pa ako je neko veseo, to nije neko objašnjenje, da na osnovu toga može da se tumači bilo šta. Ja smatram da je to urađeno tako zato što je Dada bila žena, ženu ne možete je ubijete tek tako negde, doduše bilo je slučajeva na Malti i u Rusiji, međutim, ovo je bilo mnogo perfidnije, nije samo da ćete tu da ubijete čoveka, nego ćete da ga ocrnite. Kao prvo, Dada meni šalje po nekoj pošti, paketić, njeno pismo i neku kasetu koju mi je nasnimila, uzimam dva dana pre toga, tu piše ljubim te, jedva čekam moju bebicu. Ona pre svega nije uopšte imala razloga, bila je jako borbena, nije odustajala, moja mama je jednom rekla da Dada ne bi odustala, da se nekom tako nešto napakovalo, kao što su Dadi napakovali. Ući u tu priču – ubistvo, samoubistvo, nesrećan slučaj, to je zamka, to je zato trebalo tako da bude, da bismo mi o tome pričali“, kaže ona.

Suština je, smatra, da se radi o mladoj, hrabroj ženi.

„Nije odustajala, nije bila potkupljiva, nije htela da piše naručene tekstove. Sama istraga, način na koji je urađena, urađena je baš tako da mi danas pričamo o tome na ovaj način. Ona nije krila da je ta puška u stanu, iz te puške nikad nije pucano, čak je moj tata sumnjao da iz te puške nije pucano uopšte, čak ni te noći. On je posle toga, kada su se javili veštaci koji su hteli da urade veštačanje, on je čak mislio da je iz te puške pucano prvi put tada, kada su išli da probaju to eksperimentalno ispaljivanje, tada su zaključili da nije bio apsolutni prislon“, priča Vujasinović.