Kada je petnaest godina nakon nasilne smrti novinarke Radislave Dade Vujasinović, Okružno tužilaštvo u Beogradu prekfalifikovalo slučaj iz samoubistva u ubistvo, čitava javnost, poverovalovala je da je država naizad smogla snage da se suoči sa još jednom bolnom istinom iz svoje prošlosti i da konačno obezbedi neophodan mir, ako nikom drugom, onda neutešnim roditeljima najpoznatije "Dugine" ratne reporterke. Sve nade tada su polagane u superveštačenje koje je povereno najpoznatijem forenzičkom institutu u Evropi, ali kada su konačno stigli rezultati, usledio je kolektivni muk.

Iako je smrt Dade Vujasinović proglašena samoubistvom iste noći kada je pronađena mrtva u svom stanu u novobeogradskoj „televizorki“, njeni roditelji, prijatelji, kolege, kao i deo javnosti nikada u to nisu poverovali. Policija, istražni sudija i ostali istražni organi režima Slobodana Miloševića zatvorili su tog 8. aprila 1994. slučaj uz obrazloženje da je Dada pucala u sebe iz lovačke sačmare, pronađene pored njenog tela i to tako što je oroz puške, koja joj je bila uperena u grudi, povukla svojim nožnim prstom.

„Ako mi nekad padne saksija na glavu, nemojte da pomislite da je to bio nesrećan slučaj“, kazala je neposredno pred smrt Dada Vujasinović u „Utisku nedelje“, odgovarajući na pitanje Olje Bećković da li se plaši zbog pretnji kojima je izložena.

Svesni da im je ćerka izveštavala sa ratišta u Bosni i Hrvatskoj, te da je zbog tekstova u kojima je pisala o ratnim zločinima, profiterima i pljačkaškim pohodima, bila izložena neprekidnim pretnjama i označena državnim neprijateljem, Dadini roditelji pokrenuli su sopstvenu istragu, koja je ubrzo dala rezultat kog nije bilo u zvaničnoj verziji i zapisniku sa uviđaja.

Naime, privatni balističar Zoran Jovanović pronašao je tragove krvi na fotelji u Dadinom stanu koja nije pripadala njoj. O tome je odmah obavešteno nadležno tužilaštvo koje je nalaz balističara iz mesta i odbacilo. Roditelji su se tada suočili sa činjenicom da će za otkrivanje istine, morati da sačekaju neko drugo, buduće vreme, čiji vesnici neće biti oni isti ljudi koji su ih ubeđivali da im je ćerka samoubica.

Posle pada Miloševićevog režima, nakratko se učinilo da će nove demokratske vlasti isterati na čistac sve nerešene zločine, pa i slučaj Dade Vujasinović. Međutim, zvanična prekvalifikacija dela i jasno zauizimanje stava i određivanje prema njenom slučaju,  uporno je izostajalo. Posle ubistva premijera Zorana Đinđića šasne da se država zauzme za otkrivanje istine o Dadinoj smrti drastično su se smanjile, pa je supružnicima Vujasinović opet postalo jasno da su u svojoj borbi za istinu i dalje usamljeni. Nastavili su da prikupljaju dokaze privatnim istragama sve do 2009. kada je Okružno tužilaštvo u Beogradu konačno pregledalo sav raspoloživ materijal, otvorilo predistražni postupak i nedvosmisleno saopštilo javnosti – Dada Vujasinović je ubijena!

Zvanični dokazi, zapisnici sa uviđaja, svedočenja, video-materijal, kao i dokazi koje su pribavili privatni istražitelji objedinjeni su i poslati u najpoznatiji evropski forenzički instutut u Holandiji, koji je uz pomoć tehnologije i najvrsnijih stručnjaka iz ove oblasti, rasvetlio brojne nerešene zločine širom sveta. Jasno je bilo da bi u Srbiji bilo nemoguće obaviti superšveštačenje, pa je dokazni materijal poslat upravo na ovaj holandski institut. Usledile su godine čekanja, da bi 2016. u Srbiju konačno stigli rezultati superveštačenja. Usledio je muk. Udarac u zid.

Naime, u nalazu Forenzičkog instituta nedvosmisleno je pisalo – da se na osnovu pribavljenih dokaza, ne može obaviti potpuna rekonstrukcija događaja iz noći 8. aprila 1994. te da na osnovu raspoloživog može nesporno da se tvrdi jedino da je lovačka sačmara opalila samo jednom i tim hicem usmrtila Dadu – ali da smrt može biti rezultat ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja.

Preciznije, u nalazu je pisalo sve ono što su istražitelji u Srbiji i sami znali, dok je glavno pitanje, koje je ovaj slučaj činilo misterijom, opet ostalo bez odgovora. Slučaj je tako do danas ostao otvoren u predistražnoj fazi, ali je malo verovatno da se bilo ko u današnjem Višem tužilaštvu u Beogradu i njime bavi.

Javnost je nakon nesupelog superveštačenja bila ogorčena, a pitanje koje se odmah nametnulo bilo je kako je moguće da čuveni forenzički institut, koji je rešio toliko slučajeva širom sveta, nije mogao i da rasvetli smrt Dade Vujasinović, o kom se tad već naveliko govorilo kao o ubistvu. Da li je to konačno značilo da istina nikada neće biti otkrivena, te da je ubistvo Dade Vujasinović savršen zločin?Kako je moguće da od toliko prikupljenog materijala nije bilo moguće izvesti rekonstrukciju?

Ispostavilo se da je pored svega priloženog, nedostajalo ono glavno, ono što u većini drugih nerešenih slučajeva bude sastavni deo dokaznog materijala. U Dadinom slučaju baš to je nedostajalo, što je nedvosmisleno ostavilo utisak da se neko iskonski potrudio da zauvek zarobi istinu. Upravo se to desilo na uviđaju u Dadinom stanu.

Naime, ono što je toliko nedostajalo forenzičkom institutut za uspešnu rekonstrukciju bila je – Dadina garderoba koju je imala na sebi u vreme ubistva. Advokat porodice Branislav Tapušković, precizno je pobrojao šta je sve nestalo tokom uviđaja iz Dadinog stana i što je odmah i zapečatilo sudbinu svake dalje istrage.

Dadina odeća, na kojoj je zasigurno ostalo upisano rešenje misterije, nestala je netragom, nakon što je na uviđaju data osobi iz gradskog SUP-a – do danas neidentifikovanoj.

Mogući motivi ubistva

U godinama nakon Dadine smrti, deo javnosti je za njeno ubistvo najčešće „sumnjičio“ Željka Ražnatovića Arkana, o čijim aktivnostima i paravojnoj jedinici u jugoslovenskom ratu je ona uporno izveštavala. Iako nikada nisu pronađeni bilo kakvi dokazi njegove umešanosti, ono što je bila nesporna činjenica jeste da je Arkan više puta javno pretio Dadi zbog načina na koji je izveštavala o njegovom delovanju u ratu, a potom i karijeri narodnog poslanika i predsednika tada novoformirane Stranke srpskog jedinstva.

Sa druge strane,  zbog činjenice da je njena smrt do danas ostala misterija zbog kontaminiranog mesta zločina i nestanka ključnih dokaza, zločin se pripisivao i državnoj bezbednosti, najpre civilnoj, a potom i vojnoj. Brojni svedoci potvrdili su da je Dada bila na tragu velike priče koja je pretila da razotkrije brojna nepočinstva bezbednosnih struktura, te da je u stanu držala izvesni kompromitujući materijal koji je trebalo da objavi. Pomenuti materijal navodno je bio u zelenoj fascikli koja nakon zločina nikad nije pronađena.

Takođe, optužbe na račun vojne bezbednosti doživele su u javnosti vrhunac nakon ubistva dvojice gardista u kasarni Topčider, tačno 10 godina nakon Dadine smrti. Paralela je povučena i zbog toga što su isti istražitelji koji su vodili uviđaj u Dadinom stanu, te svojim potezima omeli svaku dalju istragu, bili angažovani i u slučaju ubistva gardista, čiju su smrt, kao najpre Dadinu, neuspelo proglasili ubistvom i samoustvom. I na ovom slučaju bio je angažovan forenzički institut u Holandiji koji je pak uspeo da utvrdi i dokaže da je u gardsite pucala treća osoba.

Uprkos nadljudskim naporima, Dadini roditelji do smrti nisu saznali istinu o tragičnom kraju svoje jedinice, a svakim novim danom sve je manje verovatno da će država Srbija na ovaj slučaj ikad staviti tačku.

Bonus video: Marić, Arkan i Dada Vujasinović