"Da li znate kako je kad vidite da vam dete umire, a vi ne možete da mu pomognete?" Potresna ispovest majke ubijenog mladića iz Dubone

Danijela na početku razgovora navodi da je sa komšinicom 3. maja, dan pre masakra u Duboni, gledala dešavanja ispred Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“.

„Plakale smo i pričale: Jadni ti roditelji. Nismo mogle da zamislimo kako je tim nesrećnim ljudima. Posle nekoliko sati, pošast je stigla i kod nas. 3. maja je trebalo da bude presedan i da se donese zakon o doživotnoj kazni, bez obzira na starost ubice“, kaže neutešna majka.

Dača, kako su ga od milošte zvali, ubijen je iz Blažićevog "kalašnjikova" dok je sa prijateljima sedeo na klupi ispred škole u Duboni.

"'Majka, neću dugo, idem samo na 15 minuta', rekao mi je i otišao je da se vidi sa društvom. Posle tih prokletih 15 minuta ja čujem pucanj. Kažem suprugu da mi je čudan zvuk, on mi kaže da verovatno neko slavi. Osetila sam da nije to, rekla sam da se nešto dešava. Na drugi pucanj supruga je pozvao komšija koji živi preko puta škole, potrčao je prvi, a ja za njim. Srela sam komšiju i pitam da li je čuo pucanj, a on mi je odgovorio da je to nešto mnogo gore“, kaže neutešna majka i dodaje da joj majčinski instinkt nije dao mira.

Prema njenim rečima, u tom trenutku je potrčala ka školskom dvorištu, ali je njen suprug stigao prvi.

„To je bila scena kao iz horor filma, krv na sve strane. Daču nije video od mraka i lipe koja je zaklanjala uličnu svetlost. Prišao je da pomogne deci, tražeći Daču, nadajući se da je pobegao. Kada sam ja stigla, rekao mi je da Dača nije tu. Rekla sam da jeste. Suprug se nadao da se sklonio i da nije među povređenima ili ubijenima, a ja sam ga tražila. Našla sam ga. Ispod klupe, između stola. Još je davao znake života, polili smo ga vodom jer je imao puls. Nismo imali vremena da čekamo Hitnu pomoć. Seli smo u kamion, a Dača je sedeo u mom krilu. Držala sam mu glavu, ali nisam videla gde je ranjen. Tada sma podigla majicu i videla rupu u stomaku. Pritisla sam mu ranu da ne iskrvari i neprestano molila supruga da mu opipava puls. Dozivala sam ga i molila Boga da mi samo tada pomogne. Samo da mi dete preživi. Sve vreme mi je pričao da ima pulsa, međutim, nadomak Hitne pomoći je izdahnuo na mojim rukama. Dači je metak oštetio stomačnu aortu i spasa nije bilo“, kroz suze kaže Danijela.

Neutešna majka navodi da su sva ubijena deca bili anđeli, i u Duboni i u Malom Orašju.

„Dača je bio radnik Elektrodistribucije, a posle posla je sa ocem radio limariju. Zaposlio se odmah po završetku srednje škole. Bio je druželjubiv, svakog je voleo. I onda dođe neki monstrum i uzme mu dušu. S leđa, podmuklo“, kroz suze navodi Danijela.

Skrhana majka ističe da je sa sinom imala poseban odnos i povezanost.

„Bio je pun planova za budućnost, sin za primer. Naša zvezda vodilja. Suprug, njegova starija sestra i ja smo bili ponosni, bio je naša svetla tačka. Njegove stvari su ostale nepomerene, onako kako je on ostavio i miris koji se oseća kad uđe u sobu kao da je još uvek tu... Bio je poseban, pozitivan i pun pozitivne energije. Voleo je da pomogne svima, voleo je život, radovao se svakom danu, voleo je iznenađenja i često ih je priređivao dragim osobama. Naučili smo ga da bude takav kakav je bio, a o njegovoj dobroti ljudi sami pričaju. Moje dete je imalo dobrotu. Moj jedini sin. Velika rana je otvorena od koje se nikada nećemo oporaviti“, navodi neutešna majka.

Prema rečima majke nastradalog Dalibora, dani prolaze, a svaki je gori od prethodnog, tuga i bol ne prestaju.

„Živeli smo kao u bajci koja se pretvorila u tragediju, u jednoj noći preplavljenoj krvlju, bolom i tugom. Od te noći 4. maja, svaki dan boli, svaki dan je tuga kao i svaka prokleta noć. Prošlo je osam meseci, ali 4. maj nije... I nikada neće proći, ovako nešto ne može da se zaboravi, sa ovim čovek mora da nauči da živi, ali onako samo kako on zna... Tuga, suze i bol nisu prestali, samo su se povećali jer želja da ga vidimo i zagrlimo je sve jača“, navodi kroz suze Danijela.

Danijela kaže da, dok majke nastradalih oplakuju svoju decu na grobovima, majka Uroša Blažića svakog petka sinu nosi pakete, stvari, sprema mu jela koja voli i redovno odlazi u posete, kao da mu ide u bolnicu, a ne u zatvor.

„Ja razumem da je njen i da su svi oni isti, ali ne razumem kako to neko može da dozvoli, da oni tamo imaju odlične uslove za život, naručuju šta hoće, viđaju svoje... Gde su naša deca, da li oni jedu da li se neko pita? Evo ja ću da kažem, niti jedu, niti piju, niti viđaju svoje, niti roditelji viđaju. Ostale su samo slike koje gledamo po ceo dan i oplakujemo. Zašto je onda ubicama dozvoljeno? Zar niko ne misli da roditelje boli kada to vide i čuju, pita li se iko kako je njima? Da je ikog briga, ne bi ovako bilo“, kaže potresena majka i pita se ko je mogao da zaustavi ubicu, kad je uvek imao zaštitu.

Bol, kaže Daliborova majka, može ublažiti samo pravda.

„Teško mi je prihvatiti činjenicu da će ubica naše dece dobiti maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora. Očekivali smo da će biti kazna doživotnog zatvora, mada je i to mala kazna za ovakav masakr. Ceo život će tolike porodice biti zavijene u crno, a on ne pokazuje ni zrno pokajanja. Njemu je isto kao što je ubijao pse po selu sa ocem, tako je i našu decu pobio. Rečeno je da uz dobro vladanje može i samo 15 godina da odleži. Kakva je to poruka društvu? Ne znam kakav je to zakon, al’ to je besmisleno“, zaključuje ožalošćena majka.