0
Đorđe Božović Giška bio je jedan od prvih jugoslovenskih kriminalaca i jedan od osnivača Srpske garde koji je ubijen na ratištu u Hrvatskoj, a uprkos tome o njemu i danas kruže mnoge legende i urbani mitovi. Upravo ovog kriminalca citirao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednom od gostovanja na kanalu sa nacionalnom pokrivenošću, rekavši da je "neko rekao, mislim pokojni Giška jednom, bolje jedan dan živeti kao soko, nego 100 godina kao miš". Ko je Božović, jedan od pionira srpskog podzemlja, kom ni najteža krivična dela ali i bekstvo iz evropskog zatvora nisu bili strani?
Gostujući na Televiziji Prva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je o Ljiljani Smajlović, Draganu Šolaku, a onda je potpuno neočekivano, citirao i Đorđa Božovića Gišku, osnivača Srpske garde koji slovi i za jednog od prvih jugoslovenskih kriminalaca koji je neslavnu popularnost stekao i van granica naše države.
„Zamislite, Ljiljana Smajlović je moralno fleksibilna, a oni su visoko moralne obaveze… Visoko moralne osobe. Visoko moralna osoba Vam je Dragan Šolak. I svi ovi poltroni koji ga podržavaju, koji u stvari drže mitinge i skupove zbog Dragana Šolaka da bi on imao više para. Tajkuni neće upravljati zemljom dok sam predsednik, a kako vidim rešili su da me nema. Ili ovako ili s tužiocima, kako bilo. Samo moraju da znaju da ću i živ i mrtav i grobovi naši, i moja deca, troje ih imam, boriti se protiv ovih koji su za nasilje i koji ruše Srbiju. Uvek! Samo to moraju da imaju u vidu. Ničim me nisu uplašili, nikada me neće uplašiti, jer sam hrabriji od svih ovih koji se ovako ponašaju. I oni to odlično znaju. Oni to odlično znaju“, rekao je predsednik i dodao:
„Znamo se mi u gradu. Svi. Svi o svakome znamo sve. I oni kad su dolazili da me tuku, ona petorica, pa su se zaustavili u tome što me tuku. Kao i mnogi drugi. Nije problem poginitI, bolje časno poginuti, nego nečasno živeti. Neko je rekao, mislim pokojni Giška jednom, bolje jedan dan živeti kao soko, nego 100 godina kao miš…“
Ruku na srce, osim Giške, predsednik je, govoreći u grobovima, parafrazirao deo pesme „Mi znamo sudbu“ Alekse Šantića, čiji stih glasi: „Grobovi naši boriće se s vama“, međutim Antićevo ime nije pominjao.
Jedan od osnivača paravojne formacije Srpska garda, zajedno sa Vukom Draškovićem koji se nalazio na čelu Srpskog pokreta obnove (SPO) i Branislavom Matićem Belim koji je kasnije ubijen u kriminalnoj sačekuši, bio je Đorđe Božović Giška. Međutim, mnogo pre osnivanja Garde 1991. godine, Božović je mladost proveo praktično puneći svoj kriminalni dosije. Rođen je na Kosovu i Metohiji 1955, zatim se sa porodicom preselio najpre u Inđiju, a kasnije i Beograd, gde je još kao mladić povređen u jednoj uličnoj tuči, koje je preživeo samo zahvaljujući snažnoj konstituciji. Tada je i dobio nadimak Giška.
Giška je član bokserskog kluba Radnički i o njegovom talentu za ovaj sport i dalje se povremeno govorka. Ipak, Giška je odlučio da krene putem kriminala. Kako smo ranije pisali, sa samo 13 godina je bez pasoša otišao u Italiju i vratio se, što mu je u njegovom novom kraju Voždovcu donelo izvesnu popularnost. Nekoliko godina kasnije, pričalo se, ponovo se obreo van granica naše zemlje. Navodno je živeo u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, a prvi put je uhapšen u Belgiji. Pušten je nakon šest meseci istražnog zatvora i potom odlazi u Francusku, gde upada u sukob sa zakonom.
Naime, Giška je navodno pucao na policijskog službenika u toj zemlji. Ipak, organi reda su ga savladali, pritvorili i na kraju osudili. Posle jednog od izlaska iz zatvora početkom osamdesetih godina prošlog veka, Gišku angažuje tadašnja Savezna državna bezbednost da u “interesu države” odradi neke poslove u zamenu za amnestiju i miran boravak u Jugoslaviji. Dovođen je tako u vezu sa likvidacijom bivšeg hrvatskog komunističkog funkcionera i direktora zagrebačke naftne kompanije INA Stjepana Đurekovića.
Uoči raspada Jugoslavije, iz inostranstva počeli su da se vraćaju srpski žestoki momci, koji polako napuštaju svog dojučerašnjeg poslodavca, Saveznu državnu bezbednost i pristupaju nacionalno probuđenim političkim pokretima i partijama. Giška je sa svojom ekipom prišao Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, a sa prvim izbijanjem srpsko-hrvatskih sukoba u leto 1991. sa svojim nerazdvojim drugarom Branislavom Matićem Belim, koji je inače slovio za jednog od finasijera SPO, osniva prvu paravojnu formaciju pod nazivom Srpska garda.
Ostao je upamćen jedan od Giškinih odgovora na prozivke da je kriminalac.
„Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka… Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom“, rekao je navodno Giška priznavši praktično svoju kriminalnu crtu ličnosti.
Veliki udarac za njega bio je likvidacija bliskog prijatelja Branislava Matića Belog na kućnom pragu avgusta 1991. Na sahrani Belog održao je dug, ali emotivni govor u kome je navodno, prema tadašnjim natpisima u medijim, rekao: „Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju.“
Tako je i bilo. Iste godine, dok se u uniformi Srpske garde borio u Liki za grad Gospić, poginuo je pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima. To što detalji njegove smrti nikada nisu zvanično saopštene stvorilo je plodno tle za urbane mitove i legende.
Sahranjen je najpre u Beogradu, a potom je na zahtev porodice premešten u Crnu Goru.
Bonus video: Hapšenje oca masovnog ubice iz Mladenovca
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
