Kuća Đokića u aleksinačkom selu Moravac za kratko vreme ponovo je zavijena u crno. Nakon što joj je preminuo jedan sin, Stojanki Đokić stigla je vest da je ostala i bez Gorana, snahe Gordane i dvadestpetogodišnje unuke Lidije koju je volela iznad svega. Ono što krhkoj starici najteže pada je što su svirepo usmrćeni te što njihove ubice i više od dve nedelje od zločina kakav se ne pamti, i dalje izmiču hapšenju.

„Izgubila sam prvog sina, ali on je bio bolestan od raka pa smo ga nekako prežalili. Sad ostadoh bez troje, to ne mogu nikako da prežalim. Pogotovo Liku, boli me srce za sve, ali za nju najviše“ priča kroz suze očajna starica.

Sa tugom se priseća poslednjih trenutaka koje je provela sa sinom, snahom i dvadesetpetogodišnjom unukom.

„Bila je nedelja, pozvala sam Gordanu da se dogovorimo, jedan čovek je trebao da nam dotera papriku za ajvar. Kazala mi je da će doći na brzinu da donese neku papriku, te da ništa ne spremam. Nije mnogo prošlo, stadoše pred kapijom, ne sećam se ko je otvori. Pristavila sam kafu, sedeli smo na terasi pa rekoh Goranu : – Hladno je sine, noga te boli, ajde popij kafu pa ćemo da idemo unutra. Nameravala sam da založim špored a oni kazaše da pustim grejalicu, da se ne mučim da ložim. Popili smo kafu, imala sam punjenu papriku, postavismo, večerasmo, smejasmo se. Goranu sipah pola čaše rakije, sipah malo i sebi, popismo zajedno. Lidija mu nešto ‘kljocnu’ na telefon, smejali su se oboje, šalili. Goran se požalio da je neku sudoperu pomerao, da ga noga boli, pa je legao, da je ispruži – opisuje Stojanka poslednje veče provedeno sa svojim najmilijima.

Kaže da nije primetila ništa što bi ukazivalo da porodici preti opasnost.

„Sasvim su se uobičajeno ponašali, Lika je htela da ide kod snajke Verice, ja sam je zaustavljala, kazala sam joj da ona sutra radi, da je pusti da spava, ali je ona volela sa njom da priča pa je ipak otišla kod nje. Kad su pošli, spakovala sam im malo grožđa i luka. Oni su mi ponudili vodu koju su natočili ne znam tačno gde, bila je u balonima, trebalo im je za ptičice. Odbila sam, rekla sam im da mi je to blizu, da ću sama da natočim. Kad su ušli u kola, Lika mi preti prstom, kaže : – Kad ćeš baba da dođeš, odavno nisi bila ? Rekoh joj : – Da spremim zimnicu, pa ću doći. Ona kaže : – Životinjke da mi hraniš! I to je zadnje što sam od nje čula. Zatvorih kapiju, legoh… Ujutro su doterali papriku za zimnicu, zovem Gordanu, ne javlja se. Rekoh snajki Verici: ‘Ne javljaju se na telefon, gde li su’. Ona kaže: – Možda su izašli. Pozvala je Lidiju, ni ona se nije javljala, zvala je i u radnju, ni tamo niko ne odgovara. Zvala je svoju ćerku i rekla da svrati kod njih u menjačnicu da vidi šta se dešava. Ej, kuku šta me snađe“ jadikovala je Stojanka.

Ističe da se nije nadala najgorem ni kada je bilo izvesno da nisu otišli svojevoljno.

„Nadali smo se da ćemo ih naći žive. Mislili smo da su ih uhvatili, uzeli pare, ali da su negde zatvoreni živi. Verovali smo da će ih pustiti, još ne možemo da shvatimo da su ubijeni“ rekla je ožalošćena žena.

Porodica Đokić kidnapovana je u noći između 26. i 27. septembra a njihova spaljena tela otkrivena su 2. oktobra u jami u ataru sela Moravac. Pronađeni tragovi krvi ukazuju da su ubijeni na mestu gde su spaljeni. Njihovo vozilo pronađeno je 12 kilometara dalje u šumi, kraj napuštene separacije u Tešici. Ustanovljeno je da su svo troje likvidirani vatrenim oružjem a veruje se da je motiv stravičnog ubistva pljačka.

BONUS VIDEO: Poslednji sati porodice Đokić