"Naši ekonomski rezultati su spektakularni, sada smo najbogatiji u istoriji Srbije", izjavio je predsednik države u kojoj radnici bukvalno umiru na poslu, a invalidska kolica su postala rekvizit i uobičajena scenografija u fabričkim halama.
„Zatekli smo invalidska kolica, valjda kad neko padne u nesvest da ga što pre odnesu kod lekara“, tvrde radnici kraljevačke fabrike „Leoni“, nemačkog giganta koji je od 2009. godine u Srbiji otvorio četiri proizvodna pogona. Pored Kraljeva, fabrike su otvorene i u Prokuplju, Malošištu kod Doljevca i Nišu.
„Hvala na velikim ulaganjima i što ste izabrali Srbiju i pokazali time da smo nešto dobro činili prethodnih godina. ‘Leoni’ je najveći privatni poslodavac u Srbiji, sa oko 13.000 zaposlenih“, rekao je predsednik Srbije na otvaranju pogona u Kraljevu 2021. Istog tog pogona u kojem je radnica fabrike Danka Ranković preminula četiri dana nakon zadobijene povrede na radu.
Na čemu hvala, predsedniče, na tome što umesto orla na grb Srbije možemo da stavimo invalidska kolica? Hvala i na tome, što umesto „Bože pravde“ himna može da nam bude melodija jauka namučenih radnika?
„Pritisak u fabrici je toliko veliki, da ljudi ne mogu da podnesu. Svakog dana hitna dolazi po nekog. Zapošljavaju ljude bez provere njihovog zdravstvenog stanja. Mislim da oko 40 odsto radnika u fabrici, a ima ih oko 3.000, ne bi prošli lekarski“. To je fabrika strave i užasa“, odjekuju reči radnika koji rade po 10 sati dnevno i meri im se koliko vremena provode u WC-u, dok kako tvrde šefovi vrište na njih. Je l’ i na tome hvala, predsedniče?
Nažalost, Leoni nije jedina fabrika u Srbiji koju je vlast pompezno najavljivala, postavila joj crveni tepih i ljubila skute zbog toga što je zaposlila ljude za prilično mizerne plate i paklene uslove rada – setimo se leskovačke Jure u kojoj su radnici nosili pelene da bi što više mogli da rade, a što manje idu u WC, ne smemo ni da zaboravimo fabriku Aptiv, takođe u Leskovcu, gde su mlade radince tražile pomoć lekara zbog nesnosnih upala tetiva, lumbaga, išijasa i koje, po tvrdnji lekara, poluinvalidi za hitno lečenje, a ne za rad.
Na udaru bahatih i surovih gigantskih poslodavaca koji izrabljuju radnike su često oni najsiromašniji, oni koji nemaju drugog izbora, oni kojima je to jedina kora hleba. Kao da se baš takve sredine biraju, tamo gde su najranjiviji i pristaće na sve.
Srbija kao da je zemlja kojom vlada epidemija stokholmskog sindroma, pa obožavamo svoje mučitelje i ne umemo da im se suprodstavimo. Još ćemo im se i zahvaljivati i veličati ih zbog toga što su nam dok padamo u nesvest od rada prineli invalidska kolica – kako oni samo brinu o nama. E, to mora da prestane i to je do nas, a ne do predsednika!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare