Nestanak i ubistvo petnaestogodišnje Tijane Jurić je pre skoro 9 godina potreslo Srbiju i tada smo verovali da od toga ne može strašnije, poslednja dva dana su nas ipak uverila da može. Za samo dva dana dve masovne pucnjave i skoro 20 ubijenih. Otac ubijene Tijane Jurić proteklih godina zalaže se za bezbednost dece i njihovu zakonsku zaštitu, povodom dva tragična masakra oglasio se statusom na društvenim mrežama i ukazao na neke od najvećih problema sa kojima se suočavamo.
Status Igora Juriča i njegovu poruku, prenosimo u celosti:
Muka mi je od onih koji za ovu situaciju krive decu i „njihova prava“. Deca moraju i trebaju imati svoja prava. I tu ne bi bio ni najmanji problem, da mi, odrasli, svoje obaveze ispunjavamo. Da nam dete ne bude igračka već da se detetom bavimo. I svaki roditelj, svaka ustanova i institucija koji se bavi svojom decom, nema problem s pravima deteta… Kažete, „krivičnu odgovornost sa 14 moramo spustiti na 12, a zašto ne i 10 godina…“ Hoćete mi reći da to nije licemerstvo?
Hoćete mi reći da na taj način ne prebacujemo odgovornost sa nas odraslih na dete?
Ili nam je lakše opravdati nas odrasle za nerad i zanemarivanje dece? Jeste, na taj način priznajemo poraz, poraz mi odrasli, mi roditelji… I kažemo pred celim svetom, za sve su u našoj zemlji kriva deca. Nismo mi krivi. Mi odrasli, mi roditelji, mi koji vodimo raznorazne organizacije, mi poslanici, mi ministri, mi predsednici… mi smo toliko savesni, toliko odgovorni, mi ne možemo da se oporavimo od mukotrpnog bavljenja decom a gle… vidi kako nam oni vraćaju, užasni su!!!
Deco, svi u zatvor, vi ste krivi za sve što nam se događa, zbog vas i treba da gradimo zatvore!!! Odmah, po rođenju, čim smognete snage da držite zvečku, i tako zli udarite roditelja u nogu, ruku ili ne daj bože u glavu, u zatvor!!! Jer vi tako zli, nemate pravo na nas dobre, nas odrasle, koji se borimo za vas, spremni da vam kupimo telefon, patike, i šta želite više od nas???
I zato, zatvor. Zatvor je za vas deco. A, ako malo bolje razmislite, možda će vam tamo i biti bolje bez nas. U stvari, možda nećete napraviti razliku između ljudi s kojima ćete deliti vreme u zatvoru i u sopstvenom domu. Jer koliko poznajete one u zatvoru, verovatni ništa manje, a ni više ne poznajete ni one u svojoj kući…
I na kraju, neka se svako od nas zapita da li je zapravo licemer. Neka svako od nas odvoji 5 minuta, sedne i razmisli: „A šta sam ja uradio da do svega ovoga ne dođe ? Šta sam uradio za svoje a šta za tuđe dete ? Kakav primer dajem ? Kako se ponašam na ulici, na svom radnom mestu ? Kada sam i koliko vremena odvojio da bih pomogao svom ili tuđem detetu, ako dete ima problem s učenjem, ukoliko ima problem s vršnjačkim nasiljem, ukoliko je žrtva zlostavljanja u komšiluku ? Kada sam porazgovarao s detetom koje deli loše i štetne sadržaje na internetu ? Zapravo, kada sam pomilovao neko dete i rekao mu lepu reč ?
Ne, nećemo ovo svaliti na dete. Ne dam. I boriću se do kraja da ovo ne prođe. Nećemo za sav svoj nerad okriviti najmanje krive. To je sramotno. To je jadno. To je običan kukavičluk.
Bonus video: Pitajte Đuru – Igor Jurić o Amber alertu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare