Besplatna užina i knjige za sve đake, nema testova ni ocenjivanja: Zašto škole u Srbiji nikad neće biti kao u Finskoj i Norveškoj

Srbija se suočava sa brojnim problemima, a čini se da je onaj najveći - obrazovni sistem, za našu vlast najmanje važan, s obzirom na to da godinama ne čini ništa po pitanju njegovog otklanjanja.

Zaposleni u školama svake godine izlaze na ulice, štrajkuju i obustavljaju rad jer žele da imaju bolje uslove rada. Oni su nezadovoljni zbog malih plata, a nezadovoljni su i roditelji što im deca "preskaču" časove matematike, informatike, fizike, srpskog jezika, jer tih nastavnika nema. Niko ne želi da radi za platu koja je ispod republičkog proseka, pa se svršeni studenti ovih fakulteta zapošljavaju na drugim pozicijama.

Nezadovoljni su i što đaci imaju po sedam i osam časova dnevno, što je nastavni plan i program preobiman, zbog čega su deca opterećena. A uplašeni su i zbog (ne)bezbednih škola, a posebno nakon stravičnog maskara u beogradskoj školi "Vladislav Ribnikar", kada je učenik ubio devetoro drugara i školskog čuvara.

A kako školstvo funkcioniše u drugim zemljama? Mnogo bolje nego kod nas! Toliko dobro, da bismo se već sutra odselili u Finsku, Norvešku, Nemačku, Dansku, u kojoj se obrazovanje veoma ceni i ulaže se u njega.

Finska

Finski obrazovni sistem već dugo važi za najbolji na svetu. Ta pozicija, možda, i ne treba da čudi, kada se uzme u obzir da je u Finskoj 99,5 odsto stanovništva funkcionalno pismeno. Finski učenici su godinama među prvih deset na PISA testiranju, a kao razlozi uspeha navodi se čista organizacija u školstvu -  manjak standardizovanog testiranja, postavljanje osnove kao prioritet, pristup obrazovanju u ranom detinjstvu, obuke nastavnika u koje se dosta ulaže.

Postoji niz obrazovnih metoda koje Finci primenjuju u obrazovanju i drugačije su od onih na koje smo mi i većina ostalih zemalja navikli, a kako vidimo, daju i rezultate. Prvo, u Finskoj se sa obrazovanjem počinje dosta kasno, ali predškolskoj pripremi se posvećuje mnogo pažnje.

I u početnim i u kasnijim obrazovnim fazama nastoje da učenje ne bude opterećenje, već uvek zadovoljstvo. Ne pripremaju učenike za pismene ili kontrolne zadatke, već za život. Ukratko, puštaju decu da budu deca što duže, ali ih i odmalena ohrabruju da čitaju ono što je njima zanimljivo.

Manja odeljenja u kojima učitelj ima mogućnost da se posveti svakom učeniku i proceni njegove sposobnosti, opuštenija atmosfera na času i uopšte više vremena provedenog napolju u svako doba godine, manje domaćih zadataka i promovisanje celoživotnog učenja, svakako su principi koji doprinose ovom uspehu.

Među finskim principima posebno se ističe to što ne postoje standardni testovi i ocenjivanje – ni za učenike ni za nastavnike, već je fokus uglavnom na opisnom. Izuzetak je nešto što bi se moglo prevesti kao državna matura, koju polažu učenici na kraju srednje škole. Čak je i taj test na dobrovoljnoj bazi i učenici, odnosno nastavnici (oni prijavljuju celo odeljenje) pristupaju mu uglavnom iz čiste radoznalosti.

Generalno je stav nastavnika da oni poznaju svoje učenike, njihovo znanje i mogućnosti mnogo bolje od toga što im jedan test ili ocena može reći. Ukoliko deca uče samo za test, koji je isti za sve bez obzira na sklonosti i sposobnosti, a profesori podučavaju samo da se položi test, šta ostaje kao trajno i primenjivo u glavama učenika?

Zato se svi učenici u Finskoj ocenjuju na osnovu individualnog, personalizovanog sistema ocenjivanja koji postavlja njihov učitelj ili nastavnik. Celokupan napredak prati Ministarstvo obrazovanja, koje širom zemlje uzorkuje grupe iz škola na različitim nivoima.

Jednak po čemu je Finski obrazovni sistem idealan, jesu i besplatni obroci kojedobijaju apsolutno svi učenici u školi. Isto je i sa udžbenicima - dobiajju ih deca iz svih opština.

Norveška

Kao drugu zemlju koja ulaže u obrazovanje, izdvajamo Norvešku. Naš obrazovni sistem je potpuno drugačiji od norveškog.

Dok srpska deca idu u školu pod pritiskom ocena, ponavljanja časova i obimnog gradiva koje moraju da uče satima kod kuće, u Norveškoj nema ocenjivanja do osmog razreda, nema pritiska na decu, nema učenja kod kuće i nema ponavljanja.

U osnovnu školu kreće se u školskoj godini u kojoj dete navršava šest godina. Učenici od 1. do 7. razreda dobijaju usmeni ili pismeni kontrolni zadatak, ali ne i ocene, dok se đaci od 8. do 10. razreda ocenjuju u svim predmetima.

Svi osnovci automatski prelaze u sledeći razred nakon letnjeg raspusta. Dakle, nema ponavljanja razreda kao što je to praksa u srpskim školama.

Osnovna škola je besplatna za učenike i roditelje, a to znači da učenici pozajmljuju udžbenike u školi i besplatno dobijaju kompletan školski pribor na korišćenje.

Što se tiče fakulteta, zanimljivo je da je većina univerziteta i viših škola besplatna za studente, bez obzira na uspeh iz srednje škole, što u Srbiji nije praksa za one studente koji se nisu dobro kotirali na rang listi.

Holandija

I Holandija može da se pohvali izuzetno uređenim obrazovnim sistemom.

Naime, od prvog dana školovanja fokus obrazovanja je na osamostaljivanju dece i na saradnji, dok se strahopoštovanju prema autoritetu ne pridaje značaj.

Deca u Holandiji polaze u školu samo dan nakon četvrtog rođendana, što znači da tokom čitave školske godine u učionicu pristižu novi učenici.

Dok u Srbiji svaki početak školske godine najčešće donosi kupovinu kilograma novih knjiga, svesaka i pribora, u Holandiji su škole te koje obezbeđuju sve, premda je javno obrazovanje besplatno.

Na holandskim ulicama nikada nećete sresti decu sa teškim rančevima, kao što je slučaj u Srbiji, gde roditelji prvacima neretko nose torbe u školu jer su preteške.

U Holandiji se domaći zadaci najčešće rade u školi, a u starijim razredima deca povremeno dobijaju jednostavan domaći da urade kod kuće.

Zanimljivo je da se u srednju školu u ovoj zemlji kreće se sa 12 godina.

Nemačka

Školski sistem u Nemačkoj se takođe razlikuje od našeg. Sjajno je uređen, jer deca od malih nogu uče "šta će biti kada porastu".

Naime, u Nemačkoj se u osnovnu školu kreće sa šest godina i ona traje svega četiri godine. To je ujedno i primarno područje obrazovanja u Nemačkoj.

Nakon četvrtog razreda više nema istog programa za sve, nego se deca prema svojim afinitetima, a posebno sposobnostima raspoređuju u odgovarajuće škole. Ovde postoji sloboda izbora, iako nastavnici imaju pravo da kažu koju školu smatraju najboljom za određeno dete. Te sugestije mogu mnogo da znače, kao i da pomognu u daljem obrazovanju.

Postoje tri pravca. Jedan je osnovni pravac u kom je fokus na kursevima, koji će pomoći deci da odmah nakon škole pronađu posao. Nakon ove škole sledi praksa. Zatim, drugi pravac su stručne škole, kao na primer naše stručne škole ekonomske, elektrotehničke, medicinske itd. I treći pravac su možemo uporediti sa našim gimnazijama, gde se mnogo uči i gde se deca potkivaju znanjem.

Danska

I kao poslednju zemlju čiji sistem obrazovanja je na zavidnom nivou, izdvajamo Dansku.

Osnovna škola u Danskoj traje devet razreda. Školovanje je besplatno, dakle sve knjige i sveske potrebne za rad deca dobijaju od škole, a na roditeljima je da obezbede ranac i pernicu.

Od petog razreda deca koriste laptop, a naravno, i njih škola mora da obezbedi svakom detetu.

Zanimljivo je da škole u Danskoj organizuju izlete, posete bioskopima, farmama, zatim izlete u prirodu i sve to je potpuno besplatno. Ne plaća se ni autobus ako treba negde dalje da idu.

Često imaju celodnevne sportske aktivnosti. I bez obzira na vremenske uslove, deca jako mnogo vremena provode napolju, često i pokisnu.

Ocenjivanje đaka je samo u osmom i devetom razredu. Deca domaće zadatke završavaju za vreme nastave i nemaju nikakve obaveze van škole. Najbitniji predmeti su danski, engleski jezik i matematika i tome se posvećuje najviše pažnja.

U nižim razredima pored učitelja, deci još predaju i nastavnici različite predmete danski, engleski, matematika, fizičko, tako da se rano naviknu na više različitih nastavnika.

Ostali predmeti se predaju najviše kroz gledanje dokumentarnih filmova i diskusijama o tome.

Svi roditelji imaju onlajn dnevnik koji ih obaveštava o svemu što se dešava u školi vezano za dete (incident, roditeljski itd), i takođe roditelji na toj aplikaciji mogu sami uneti napomene ako dete neće doći u školu, ako žele sastanak sa predavačem i slično.

Zanimljivo je i to da se sve provere znanja odvijaju u tajnosti i niko ne zna ko je kako uradio sem onoga ko je radio.

I za kraj ovog teksta, obavezno treba naglasiti da su plate zaposlenih u školama u pomenutim zemljama značajno veće nego u srpskom školstvu.

Tako je prosečna plata nastavnika u Finskoj oko 4.000 evra, u Norveškoj 4.500, a u Holandiji oko 3.000 evra. U Danskoj prosvetari mesečno zarađuju oko 4.000 evra, dok u Nemačkoj profesori imaju i do 7.000 evra platu.

BONUS VIDEO: Prosvetari u sindikalnoj borbi za različite vidove štrajka - beli ili ulica?