0
Svog starijeg sina upoznala sam kada mu je bilo 18 meseci i trebao mu je pre svega “emotivni terapeut”. Izgledao je kao krpeni lutak, nije mogao sam da sedi, nije se smejao, izbegavao je pogled, dodir, zagrljaj, sumnjalo se na autizam. Trebalo mi je više od pola godine da mu priđem, a kada mi se prvi put nasmejao i pružio ruke da ga uzmem u zagrljaj, više ga nisam ispuštala, na početku razgovora za Nova.rs, sa osmehom na licu priča Violeta Presečki (58) iz Beograda, koja je usvojila dva dečaka sa posebnim potrebama.
Pročitajte još:
“Odluka o odgajanju nebiološkog deteta je stvar srca, to ne može svako i nije za svakoga”, smatra Violeta.
Pre usvajanja, ona je nakon dugogodišnje agonije u borbi sa sterilitetom, 2000., a potom i 2002.godine, uspela da rodi dve devojčice.
“Stela i Luna su bile još male kada me je sudbina odvela u dom za decu bez roditeljskog staranja gde sam 2004. godine ušla kao novinar, a onda se zadržala, delovala kao volonter – asistent deci sa poteškoćama i na kraju izašla kao mama. To mesto je trajno obeležilo moje poimanje sveta i prioriteta. Za dete nije strašno da bude ostavljeno, koliko je strašno da bude odbačeno zato što ima neki poremećaj, bolest, različitost sa kojom roditelji nisu mogli ili hteli da se suoče. U to vreme volonterizam u je našem društvu bio enigma, pa niko nije ozbiljno shvatao moju želju da pomažem napuštenoj deci. Ni danas nema mnogo razumevanja za to. Usvojenje je odmah bila opcija, za mene je to uvek bio put ka ostvarivanju roditeljskog poriva jer ne smatram da je moja krv plavlja od drugih i da je moj genetski materijal savršeniji od ostalih” priča ova požrtvovana mama.
Ponosna je na svojih 15 godina volonterskog staža.
“Svojom ljubavlju mislim da sam ostavila trajni trag u dušama i srcima neke dece. Pokazala sam im da su vredni i voljeni, da me njihovo postojanje usrećuje. To im je bio ulog za budućnost, a meni veće odličje nego da deset ulica nosi moje ime. Svom starijem sinu sam dve godine bila defektolog i psiholog. Imao je više od godinu i po dana, a još nije puštao glas, nije govorio, bio je povučen, svi su mislili da ima autizam, sklanjali su se od njega, niko ga nije hteo. Po bibliotekama sam prevrtala literaturu, noći provodila na internetu, tražeći načine da odgonetnem njegove problem, da ga probudim iz letargije i tuge. Kad je konačno emotivno sazreo i profunkcionisao, kad je počeo da pokazuje osećanja i ispoljava očekivanja pokazalo se da nije autističan, već da ima ozbiljno oštećenje sluha, motoričke i senzorne smetnje” seća se Violeta.
Naime, 2008. godine je bila reforma socijalne zaštite, pa su domovi širom zemlje decu, koja su
bila iole funkcionalna, prebacivali na porodični smeštaj.
“Moj Dača bio je na toj listi, a u perspektivi i kandidat za inostrano usvojenje. To je značilo da bi prvo otišao u našu udomiteljsku porodicu, preživljavao stres adaptacije, uspostavljanja novih odnosa, a onda bi nakon nekoliko godina, otišao na inostrano usvojenje. Kao dete sa oštećenim sluhom, kod nas ga niko ne bi hteo, bio bi opet iščupan iz te sredine i odvojen od ljudi na koje bi se navikao. Zapravo, naše zakonodavstvo ne pruža decidirano udomiteljima mogućnost da usvoje dete koje se nađe kod njih na porodičnom smeštaju, ali se to dešava uz posebna odobrenja. Nismo hteli da prolazi kroz emocionalnu golgotu, tako da smo odmah odlučili da bude trajno, samo naš” naglašava sa osmehom ova odlučna mama.
Kada su 2008. godine usvojili Daču, znali su da ima potpuno oštećenje sluha.
“Ubrzo po izlasku iz doma, dobio je mogućnost da mu se ugradi kohlearni implant, izuzetno skup aparat uz pomoć koga korisnik nauči da čuje i govori, i koji omogućava kvalitetan život, što je za njega bila velika sreća.”
Violetine biološke ćerke imale su četiri i šest godina, kada je počela njena volonterska misija.
“Često su odlazile sa mnom u Zvečansku, upoznale decu sa kojom sam se družila, pa i Daču.
Odmah su ga zavolele i bile inicijatori te veze. Muž je u početku bio malo skeptičan, a kada je pristao, postavio je samo uslov da to bude potpuno usvojenje kako nam ga niko ne bi mogao uzeti. Došao je kod nas sa 3,5 godine, prvobitno na porodični smeštaj, a par godina kasnije postao je zakoniti sin – Presečki Daniel. Njih troje su odrastali zajedno i njihov odnos je snažniji nego biološki. Međusobno se štite, pomažu, brinu jedni o drugima. Jednom prilikom, došla je moja majka u posetu i donela dve čokoladne bananice. Pružila ih je unukama uz komentar ‘Zaboravila sam na ovog malog’. Onda je Luna rekla da on nije ‘ovaj mali”, već se zove Daniel, a zatim su prepolovile svoje bananice i svaka je dala njemu po pola. Steli je sada 22 godine, Luni uskoro 20, a Dači 18”.
Tokom volonterske aktivnosti, Violeta se emotivno vezala za još jednog dečaka, koji je pre šest godina postao član njihove porodice.
“On ima ozbiljnije i trajne razvojne poteškoće i potrebna mu je konstantna pomoć i podrška, ali nam to nije teško, smenjujemo se kako ko može. Obožavamo ga. Obogatio nam je život. To malo ko može da shvati. Kada nas ljudi vide, ni ne pomišljaju da nismo ‘biološki’ i da smo uprkos invaliditetima tako istinski srećni”.
Biti nečiji je najvažnija odlika, važnija i od zdravlja.
“Sumnjam da išta na svetu može više da ulepša dušu, nego saznanje da u našoj blizini postoji čisto i plemenito biće, koje se bez rezerve može voleti” sigurna je Violeta.
Deca su im, kaže, promenila prioritete, poimanje sveta i njegovo vrednovanje.
“Uživamo u svakom danu i zahvalni smo na onome što nam je dato. Kada je korona sve zaključala u kuće mi smo bili savršeno srećni što smo zajedno u našem malom stanu, a nedavno smo kupili kuću na periferiji, koja je sad naša oaza spokoja” za kraj kaže Violeta.
Usvojena deca ne smeju biti „roditeljski projekti“
To što je neko biološki roditelj, smatra Violeta, ne znači da je savršen.
“Ne znači da bi dete više voleo, bio pažljiviji, pružao više. Mnogi imaju decu, naizgled funkcionalnu porodicu, a nemaju nikakve roditeljske kapacitete i kvalitete. Međutim, tu se nalaze drugi članovi porodice, bake, deke, tetke, koji zakamufliraju nedostatke, pa se deca ne osećaju napušteno, ali u biti nisu potpuno srećna i osećaju emocionalni nedostatak. Problem kod ostavljene dece je što je njih napustila cela rodbina, pa ona u svojoj duši imaju taj nesaglediv emocionalni krater i poljuljano samopouzdanje. Zadatak usvojitelja i udomitelja je da dobro procene svoje motive zbog kojih uopšte žele dete, a kada ga prigrle budu mu najbolji mogući roditelji, rastu zajedno sa njim, podržavaju ga, poštuju i vole takvo kakvo je, ne praveći od njega roditeljski projekat već stvarajući srećnu porodicu” zaključuje Violeta.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
