Velika manipulacija studijama o uticaju projekta Jadar na životnu sredinu

"Reč je o velikoj manipulaciji zbog toga što se studija radi samo za rudnik bez hemijske industrije za preradu rude i bez odlaganja opasnog otpada koje se planira u dolinama bujičnih reka u dolini Jadra", rekla je Đorđević koja ovih dana na poziv studenata u blokadi drži predavanja na fakultetima univerziteta širom Srbije, a koja se tiču projekta Jadar, preneo je N1.

Đorđević radi na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju a predavala je i na Mašinskom fakultetu u Beogradu, čiji su se profesori odlukom Naučno-nastavnog veća i zvanično ogradili od afirmativnih stavova njihovog kolege Aleksandra Jovovića, koji je bio rukovodilac u dve od tri studije o proceni uticaja na životnu sredinu projekta Jadar.

Ona je podsetila da je planirana potrošnja koncentrovane sumporne kiseline u planiranom rudniku oko 1.100 tona dnevno koja bi, kako ističe kompanija Rio Tinto, bila zagrejana na temperaturi od "samo" 90 ; Celzijusovih stepeni, a ne na 250 – kakva je praksa prilikom dobijanja litijuma iz rude spodumena u pegmatitima, o čemu je bilo reči na samom početku protivljenja građana rudniku dok još nije bilo informacija o tome šta Rio Tinto planira sa jadaritom.

Đorđević je rekla da je insistiranje na visini temperature sumporne kiseline, takođe "velika manipulacija" jer se "nešto užasno" pokušava prikazati kao dobro, pošto se neće grejati na 250 stepeni, već samo na 90 stepeni, a da je ona opasna i kada je hladna.

Navela je da o temperaturi sumporne kiseline debatuju neuki ljudi, kao što su kompanijski botovi, bivše premijerke, bivše ministarke rudarstva, poslanici vladajuće stranke u Narodnoj skupštini i druge pristalice rudarenja litijuma u Srbiji.

"Svakog dana bi se 1.100 tona koncentrovane sumporne kiseline dopremalo u Jadar za čije grejanje na 90 stepeni bi se koristila fosilna goriva. Koncentrovana sumporna kiselina je opasna i kada je hladna, a zamislite koliko je tek opasna na 90 stepeni", rekla je Đorđević.

Dodala je da se ni jedan hemičar, biolog ili fizičar ne možete ubediti da je bezbedno raditi sa koncentrovanom sumpornom kiselinom na 90 stepeni Celzijusovih, naročito ne u Srbiji, gde se često događaju incidenti sa cisternama u transportu, čak i na rekonstruisanim prugama.

Ona je rekla da "sve vreme pokušavaju da je ospore i da nađu neusaglašensti u njenim izjavama", a naročito kada je reč o stepenu zagrevanjan sumporne kiseline, a da je ustvari Rio Tinto krio podatke.

Ocenila je da nije realna opcija i sa razblaženom sumpornom kiselinom, jer su za to potrebne ogromne količine vode.

"Ako bi trebalo da se 1.100 tona razblaži svaki dan da bi se kiselost promenila za nekoliko pH jedinica, ne znam koliko bi Drina bilo potrebno da to razblaži, kako je jednom naveo penzionisani univerzitetski profesor hemije Nenad Kostić, ili koja količina podzemne vode iz Drinskog aluviona bi se iscrpela", rekla je Đorđević.

Takav proces bi, prema njenim rečima, doveo do degaradacije čitavog prostora na kome su vodotokovi Drine i Save.

"Aluvioni tih reka su ujedno i vodozahvati za pijaću vodu naselja iz tog kraja, ali i sve do Beograda. Osim toga, generisala bi se i ogromna količina otpadnih voda za čije prečišćavanje kompanija nema rešenje", navela je Đorđević.

Istakla je da se nigde ne podrazumeva da se zelena tranzicija mora osloniti na litijum i da smatra da litijum-jonske baterije nisu dobro rešenje.

"Vidimo da svako malo dolazi do zapaljivanja skladišta, fabrika, automobila. Nedavno su izgorela skladišta litijuma u Australij i SAD. Litijumske baterije su opasne. Zapaljive su, u dodiru sa vodom iz njih se izdvaja vodonik koji je eksplozivan i dodatno pojačava sagorevanje, ne može da se ugasi i oslobađa se ogromna količina opasnih materija zbog toksičnih elektrolita koji se koriste u baterijama", istakla je Đorđević.

Dodala je da se, svega pet odsto baterija reciklira i da su zbog toga toliko veliki zahtevi za novim količinama litijuma iz prirode.

Ona je, kako kaže, bila zaprepašćena videvši da je zahtev za povlačenje njenog rada naučnom magazinu Sajentifik riport (Scientific report) napisan na memorandumu Rio Tinta koji su potpisali glavni naučnik kompanije Najdžel Stujuard i tri profesora Univerziteta u Beogradu – Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta i Aleksandar Cvjetić i Nikola Lilić sa Rudarsko-geološkog fakulteta.

To je, po njoj, bio signal da obaranje rada nije principijelno, već "proizvod radnog zadatka koji su dobili profesori Univerziteta u Beogradu od Rio Tinta, kao uposlenici te kompanije".

"Ti profesori se ne bave naučnom oblašću kojom smo se mi bavili i nisu eksperti za to što su kritikovali. Nisu kompetenti da kritkuju i diskutuju rad, a želeli su da nas prikažu kao prevarante", rekla je Đorđević.

Objasnila je da su za opis projekta u radu koristili isključivo podatke Rio Tinta koji su u vreme pripreme rada bili dostupni, ali da kompanija vremenom menja podatke u svojim dokumentima i da u različitim dokumentima nisu usklađeni.

"Koristili smo ono šta nam je bilo dostupno u vreme pripreme rukopisa, a oni su posle toga menjali podatke koje su u zahtevu za povlačenje rada poslali u časopis kao dokaz da smo manipulisali podacima. U pitanju su količina proizvodnje litijuma, borne kiseline, površine zauzeća prostora koje smo preuzimali iz Prostornog plana posebne namene za pojekat Jadar, kao i njihova tvrdnja da zagađenje zemljišta koje razmatramo u radu kao posledicu istražnih radnji potiče od izlivanja jalovine iz rudnika Stolice u poplavi 2014. godine", rekla je Đorđević.

Dodala je da tu jalovinu karakteriše sledeća grupa elemenata: arsen, antimon, olovo, cink dok rudno telo i rudničke vode u Jadru karakterišu arsen, bor i litijum. "Jalovina iz rudnika Stolice ne sadrži bor i litijum", tvrdi Đorđević.

Govoreći o tome da li je moguće rudarstvo bez snažnog negativnog uticaja na životnu sredinu, Đorđević kaže da "zapadne zemlje" neće da otvaraju nove rudnike kod sebe već to žele da rade u "nekoj Srbiji".

"Nema rudnika koji je čist i koji nije zauvek uništio okolinu. Bilo koje otvaranje rudnika negativno utiče na životnu sredinu, i zbog toga je kompanija angažovala snažnu propagandu za preumljivanje populacije kako bi lakše došli do jeftinog plena", ocenila je Đorđević.

Naučnici iz Srbije su, kako je rekla, naveli da je zauzeće prostora za potrebe rudnika 2.031 hektar, a Rio Tinto tvrdi da bi zauzeće bilo znatno manje, oko 200 hektara.

"Pričali su samo o rudniku, a prećutkivali su hemijsko postrojenje, deponije, cevovode, gasovode, saobraćajnice… Sve to znači zauzeće prostora. Tačno 2.031 hektara. Arhitekte koji su radile prostorni plan posebne namene za Jadar su publikovali naučni rad 2023. godine u kome navode tačno 2030,69 hektara", dodala je Đorđević.

U poslednje dve godine sve se više pominju i nalazišta zlata za čiju su eksploataciju zainteresovane strane kompanije. U pitanju su lokacije Čoka Rakita i Potaj Čuka Tisnica gde kanadska kompanija Dundi vrši istražne radnje. Čoka Rakita se nalazi u okolini Žagubice koja je, kako navodi naučnica, uz Bajinu Baštu i Vršac jedno od tri najčistijih mesta u Srbiji.

Nalazište Potaj Čuka Tisnica se nalazi na planini Homolje. U blizini je jedne od tri prašume u Evropi – Beljanica. Na obe lokacije vode su čiste.

"Ako se na Potaj Čuka Tisnici planira otvoreni kop na 10 kvadratnih kilometara kako bi se izvuklo 19 tona zlata koje bi se ekstrahovalo cijandima, možete zamisliti kakav bi to bio ekološki pritisak na prirodu i sav živi svet. Istražno bušenje na polju Čoka Rakita, poput onog u Jadru, izazvalo je prisustvo elemenata iz isplake, materijala koji služi za podmazivanje bušećih svrdla, u vrelu Mlave koje je od istražnog polja udaljeno 10-15 kilometara. To samo znači da je ispod zemlje sve povezano vodom", navela je Đorđević.

Ona je navela da je zajedno sa penzionisanim profesorom Rudarsko geološkog fakulteta, hidrogeologom Zoranom Stevanovićem i doktorantkinjom obišla čitavo polje. Našli su vodotoke koji se slivaju sa istražnog polja i utvrdili preko koje reke se sliva isplaka koja dospeva u vrelo Mlave.

To znači, prema njenim rečima, da ako se rudnik tamo otvori može se samo zamisliti šta bi sve dospelo u vrelo Mlave i šta bi ostalo da Žagubice, Beljanice i čitavog toka reke Mlave.

"Nizvodno je Petrovac na Mlavi koji se zajedno sa ostalim mestima snabdeva pijaćom vodom iz Mlave, a tu je i manastir Gornjak. Da li je vredno 19, pa čak 19.000 tona zlata za neku stranu kompaniju uz minimalnu rudnu rentu da dozvolimo da se uništi taj deo netaknute prirode", upitala je Đorđević.