0
Polazeći od prava svakog čoveka na planeti da slobodno živi, radi i misli, i da to što misli i kaže, i ne želeći da bilo kome dozvolim da mi ta prava uskrati, pozivajući se pritom na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima kao i na Ustav Republike Srbije, ovom prilikom javno odbijam sledeće:
Piše Bojan Bosiljčić, pisac i novinar iz Beograda, urednik stranog programa iz kulture RTS
Odbijam da mi kriterijum odanosti otadžbini bude sarma. Jer ako pristanem da mi zamotuljak od kiselog kupusa bude reper za najviše etičke kategorije ljudske egzistencije, da se po tome meri moj patriotizam, onda pristajem da smrad prosutog kiselog kupusa u slivnik, na proleće, bude jedini znak mog prisustva na ovoj grudi.
Odbijam da bilo ko ima pravo da me animira da izlazim na izbore ali da se time moja politička delatnost ima završiti dok mi potom biva zabranjeno da igde zucnem išta politički, dok pripadnici povlašćene kaste mogu da govore politički u svakoj prilici, na svakom mestu, bilo kojim tonom pristojnosti i uvažavanja neistomišljenika.
Odbijam da budem topovsko meso stranke na vlasti koja će moj um tupiti svojim infantilnim marketinškim poimanjem sveta i ubeđivati me u potemkinovsku istinitost šarenih laža koje treba da mi smute mozak i odvrate pogled od mizerne stvarnosti koja nam se kezi u lice ispod te lakirovke u kojoj je Srbija navodni balkanski tigar iako u kolektivnom ogledalu svi normalni ljudi vide odraz koji svakim danom sve više liči na crkvenog miša.
Pročitajte još...
Odbijam da me broje „u glavu“, ne samo zato što ne želim da živim u svetu u kome se stanovnici gradova uopšte broje i razvrstavaju po kategorijama političke podobnosti, nego i zato što posle brojanja u glavu na red dolazi tetoviranje tog broja na podlaktici.
Odbijam da pristanem na medijski koncept u kome vladajuća stranka na račun naroda a preko okupiranih javnih preduzeća umnožava svoje televizije, tabloide i radio-stanice, a javnom servisu, Radio-televiziji Srbije, iznosi ponudu koja se ne može odbiti u vidu obavezne budžetske apanaže koja obavezuje zna se na šta, da bi, tako kastriran, javni servis i svi njegovi preostali gledaoci bili osuđeni na agitpropovsko slavljenje vlasti i njenog predsednika, a ne na objektivno i kritičkim razumom oplemenjeno informisanje naroda.
Odbijam da živim u mentalnom okruženju navijačke gomile i da se podvrgavam njenim civilizacijskim i kulturološkim vrednostima, jer mi je, priznajem, prilično teško da u ovako komplikovanom svetu odgovorim na tako detinjasto pitanje „Pa šta?“.
Odbijam da prihvatim taj etički koncept po kome me o poštenju i obavezi plaćanja poreza uče ministri koji su falsifikovali diplome i doktorate i po inostranstvu gomilali nekretnine stečene sinhrono sa falsifikovanjem.
Odbijam atak na zdrav razum u obliku tvrdnje da bilo koja skalamerija podignuta od strane vladajuće garniture automatski postaje „najlepši park u Evropi“, zgomilano naselje generičke arhitekture u istorijskom jezgru glavnog grada „sigurno novi simbol Beograda“, svaki naredni budžet „najveći budžet u istoriji Beograda“ itd, itd, itd… jer istorija treba da je učiteljica života a ne štap za poštapanje neukih i znanju nesklonih.
Odbijam da učestvujem u cirkusu samozaljubljenosti koja sadržaj tanjira nudi na uvid javnosti, tražeći podršku za projekat punjenja svog tanjira izvanrednom boranijom dok se naši tanjiri polako prazne.
Odbijam da od virusa budem tretiran mentalno umesto farmakološki, da mi vrhovni reditelj našeg života halucinogeno ponavlja mantru kako „predaja nije opcija“ i da se tom banalnom ratničko-navijačkom retorikom pokriva, preko tela mojih mrtvih i bolesnih sugrađana, činjenica da se zdravstveni sistem zemlje ljulja iz temelja, i da to ljuljanje ne može da zaustavi ni marcipanska bolnica koju će, posle patriotskog tanjira boranije i patriotskog tanjira sarme, smazati prezadovoljni predsednik.
Odbijam da živim u proklamovanom Zlatnom dobu, jer to zlato vonja na preostatak od klozetskih šolja afričkih vladara koji su takođe svojim podanicima poturali iz svojih kupatila sliku sjaja i raskoši koja je bila, avaj, rezervisana ne za narod i decu kolektiva – jer šta bi oni sa zlatnim klozetskim šoljama – nego za vladara i decu probranih.
Odbijam da živim u papagajskom okruženju koje kao na prijemnim ispitima po privatnim fakultetima široke namene i plitkog naučnog dometa, preko ramena prepisuje i širi od papira do papira istu frazu kojom se karikaturalno uveličava predsednički ego a ozbiljno umanjuje sopstvena ljudska dimenzija.
Odbijam da prihvatim činjenicu da je Srbija postala zemlja iseljenih duša koje plutaju u limbu dalekog sveta, oterane sa ovih obala bezosećajnošću onih koji brinu samo o svom političkom boljitku, ne mareći za bilo koga ko u prekookeanskim daljinama plače za domovinom u kojoj mu je ostao čitav poznati svet, mnogo veći od lonca sarme ili boranije, mareći samo za one koji će biti dostupni za privođenje glasačkom mestu na kome će se ponašati odgovorno i glasati onako kako im je naloženo u centrali stranke koja šakom i kapom svojim članovima deli zaposlenja, provizije, doktorate i svakakvu čokoladu, nasuprot buđavom hlebu namenjenom.
Odbijam sa indignacijom svekoliku šarenu lažu previsokih jarbola, spomenika, gradskih himera na vodi i u rečnim koritima i ljuljajućih gondola koje razaraju urbano tkivo i rečne tokove naših gradova zarad erekcije promašenih iluzija vladajuće kaste o svojoj važnosti i veličini, kaste čiji donosioci urbanističkih i inih odluka kešanjem o seni srednjovekovnih vladara Srbije misle da je moguće preuzeti malo njihove slave i moći.
Odbijam da prihvatim autoprojektovani predsednički samodržalački autoritet koji gradi, leči, istražuje, objavljuje, sudi, optužuje, tumači, objašnjava… i jedini sme da se bavi politikom dok mi ostali moramo da ćutimo.
Odbijam da živim u laži koja raste kao plima sa svakim izbornim ciklusom i potrebom političke garniture na vlasti da sebe i svoja postignuća samima sebi i nama učini bržima, boljima i jačima od bilo čega u istoriji planete.
Odbijam da živim u sistemu konstantnog haosa, huškanja i mržnje koje generiše vladajuća stranka koja u normalnom humanom okruženju ni ne može da postoji, koja svoju jedinu svrhu vidi u neprestanom takmičenju, pobeđivanju, ubrzanoj eksploataciji te pobede i sveopštoj sprdnji sa svim građanskim i civilizacijskim vrednostima.
Odbijam da živim u društvu zasnovanom na modelu beskrajne odanosti vođi koja se emanira kroz prostačko laskanje koje je Gogolj u svojim romanima prikazao kao karikaturu a koje danas u Srbiji, nažalost bez Gogolja ali uz posredstvo skupštinske govornice, biva najvažnija propusnica za napredovanje, posao, i svako drugo blagostanje i blagoutrobije.
Pročitajte još...
Odbijam, na kraju, pomisao da bi u nekoj od varijanti stvarnosti bilo moguće da me ovakva politička garnitura povede u Evropsku uniju sa svim tim đubretom koje se kao iz uzavrelog lonca uskislih sarmi preliva u reke, sa autoputevima koji se raspadaju odmah po otvaranju, sa kadrovskom politikom rođačkog tipa koja koja prezire mudre a preferira poslušne, sa jalovim pravosuđem i nepostojećim tužilaštvom izgubljenima u ovoj unapređenoj verziji Bermudskog trougla, sa oblakom otrovnog dima nad Borom čiji je slavni rudnik prodat investitoru najsklonijem prljavom standardu zaštite okoline, uopšte sa tim podaničkim odnosom prema investitorima i njihovim masnim obećanjima provizije u kojima su naša pluća kolateralna šteta tog fingiranog ekonomskog napretka.
Iako je Džordž Bernard Šo davno ustanovio kako čovek od svog okruženja zadobija sve veće i veće poštovanje kako raste broj stvari zbog kojih on oseća stid, ovoliko stida više nije zdravo podnositi.
U toj lepezi pošasti radije biram virus.
Odbijam da živim u zemlji u kojoj se toliko stidim. Iako se samodržac i njegova ekipa usrdno trude da Srbiju očiste od neistomišljenika, ja neću otići.
Neću se ni ubiti.
Izbor opcija mi je sužen, dakako. Ali ga još ima.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
