Uporno i strpljivo protiv diskriminacije

Tekst: Dunja KaranovićU novom nastavku serijala „Heroji promene“, koji prenosimo iz 83. broja magazina „Liceulice“, čitajte o stanovnicima romske mahale u Gračanici, koji se susreću sa diskriminacijom s obe strane strane, ali i o organizacijama poput GAIA Kosovo i Roma Verstias Kosovo koje im pomažu da se i u tako teškim uslovima nekako domognu drugačijeg, boljeg života. Tekst je nastao u saradnji sa Reporting Diversity Network 2.0. (RDN).Alternativni obrazovni centar Imaginatorijum, osnovan je 2016. godine unutar Roma mahale, iz potrebe da se deci iz zajednica Roma, Aškalija, i Egipćana, koji žive u Gračanici, obezbedi prostor u kome bi mogli da uče, da se igraju i druže na sigurnom. Počelo je iz rada sa mlađom decom, a sada program obuhvata i edukativne radionice za tinejdžere. Deca koja dolaze uzrasta su od pet do osamnaest godina, i većini je maternji jezik romski. Kao srpska enklava, Gračanica je primer onoga što se često naziva „paralelnim sistemima”, te se ulice i institucije zovu po srpskim vladarkama i vladarima, a nastava u školama se odvija po programu Republike Srbije. Deca iz mahale koja idu redovno na nastavu teško se snalaze, kako zbog jezičkih barijera i manjka uslova za učenje tako i zbog netrpeljivosti i segregacije unutar škola.„Gračanica je sama po sebi specifična priča na Kosovu. To je jedna mala zatvorena cjelina, a romska mahala na kraju grada je još manja i još zatvorenija cjelina, u kojoj živi oko hiljadu Roma. Neka od djece koja kod nas dolaze idu u školu, ali većina njih nema priliku za učenje i kasnije za rad. U samoj školi su jako diskriminirani, profesori ih uvek stavljaju u zadnje klupe, nazivaju ih pogrdnim riječima pred drugom djecom i puštaju ih da prođu a da ne nauče neke osnovne koncepte. Ljudi su brutalni prema njima, tako da dosta djece ne voli da ide u školu i retko napušta mahalu”, kaže za LUL Maja Mlinarec, koordinatorka GAIA programa u Gračanici.Diskriminacija Roma na Kosovu vuče korene još iz Jugoslavije, ali je situacija znatno pogoršana tokom ratova devedesetih kada je zaista mnogo Roma progonjeno i optuživano za podršku režimu Slobodana Miloševića. Uprkos pritiscima međunarodnih organizacija i brojnim strateškim dokumentima za integraciju Roma, Aškalija i Egipćana u kosovsko društvo, višegeneracijska iskustva segregacije još uvek su realnost za decu i mlade iz ovih zajednica.„Ne mogu da kažem da je život romske dece u Gračanici mnogo drugačiji nego u drugim opštinama. Svako romsko dete koje pohađa bilo koju školu, srpsku ili albansku, oseća se kao da nije na istom nivou sa ostalom decom, i da je manje vredno jer mora da nauči jezik većine. Ljudi ne razumeju šta za romsko dete znači kad od početka života počne da shvata šta je diskriminacija, biti drugačiji zbog boje kože ili jezika koji govoriš. Ljudi postavljaju pitanje: Zašto Romi napuštaju školu? – ali kako dete koje se ne oseća dobrodošlim i ravnopravnim u školi da ne izgubi volju?” – pita se Sebastijan Šerifović iz organizacije Roma Versitas Kosovo.

Prema najnovijem istraživanju portala Kosovo 2.0, u opštinama u kojima ih ima mnogo više, poput Mitrovice, Uroševca i Kosova Polja, romska deca se šalju u posebne smene u srpskim školama kako se ne bi sretala sa ostalom decom. Na uštrb dece, posebno aškalijske i egipćanske koja mahom govore albanski jezik, ovim se osiguravaju radna mesta za srpske nastavnike i nastavnice. Ipak, mnogim romskim porodicama dečji dodatak od Srbije pomaže da prežive, jer su suočeni sa nezaposlenošću, teškim životnim uslovima i energetskim siromaštvom. Iako se elektrane „Kosovo A” i „Kosovo B” nalaze u obližnjem Obiliću, do romske mahale u Gračanici ne dolazi toliko električne energije koliko aerozagađenja; domaćinstva se greju na drva i druge sirovine, a česti su i nestanci struje.„U mahali je velika nezaposlenost. Djeca, kad odrastu, nemaju priliku da osiguraju sebi bolji život. Živi se u starim i trošnim kućama sa lošom izolacijom. Drvo je jako skupo tako da ljudi često pale smeće. Nemaju svi ni struju ni pristup vodi. Uglavnom sakupljaju sekundarne sirovine. Malo njih radi u privatnim kompanijama, kao taksisti, prodavci, ili pomoćni radnici oko kuća. Neki žive u baš lošim uvjetima; imaju jednu sobu i peć, i cijela porodica tu spava. Dosta djece nema ni radni sto za učenje”, objašnjava Maja Mlinarec.Aktivnosti koje se organizuju u Imaginatorijumu imaju cilj da kroz igru i interakciju deci pruže osnovna znanja iz matematike, biologije, srpskog i engleskog jezika. Sa decom rade mladi iz inostranstva koji ovde dođu na dugoročni volonterski program i uključuju se u život mahale na godinu dana, često ostajući i duže. Prisustvo stranaca, kako kaže Mlinarec, privlači pažnju lokalne zajednice i olakšava rad jer je mladima zanimljivije da se uključe u radionice sa novim ljudima, da govore engleski, pa i sami pomažu volonterima da upoznaju lokalni kontekst i jezik. Veliki broj roditelja i tinejdžera vidi potencijal u učenju jezika i planira da u inostranstvu traži bolje uslove za život. Nažalost, za devojčice ovo često podrazumeva da stupaju u brak pre osamnaeste godine, one napuštaju mahalu, i dosta njih odmalena zna da ih, uprkos školi, na kraju ipak čeka neplaćeni rad, briga za kuću i porodicu.

„Oni dolaze kod nas jer im je to prostor gdje mogu da dođu i ne budu na ulici, da se druže međusobno i sa volonterima, da rade nešto i igraju se. Mi koristimo neformalne metode obrazovanja kroz igre, diskusije, eksperimente. Imamo i jedan segment koji se bavi prirodom i očuvanjem životne sredine kroz koji prolazimo neke prirodne znanosti i to zašto treba čuvati planetu. Radili smo akciju čišćenja mahale. Djeci je to zabavno. Oni su puni energije, živi su i treba im mjesto gdje tu energiju mogu da oslobode, da se igraju i budu djeca jer za to nemaju uvek uslove kod kuće”, zaključuje sagovornica.Ono što, prema rečima Sebastijana Šerifovića, Imaginatorijum čini posebnim jeste to što stvara atmosferu u kojoj se deca osećaju prihvaćeno, u kojoj mogu da izraze svoj talenat i iskuse osećaj dostignuća kad nešto sami naprave, za razliku od formalnog obrazovanja koje sputava i ne prepoznaje potencijal svakog deteta. Pored rigidnog školskog sistema, postoji i problem što se ne implementiraju sve prakse određene zakonom, pa tako u institucijama fale medijatori iz same zajednice koji razumeju sa čim su romska deca suočena.„Ono što nam fali je edukacija društva o tome šta znače diskriminacija i omalovažavanje drugih nacija, posebno edukacija samih nastavnika i radnika u prosveti. Oni su čuli za diskriminaciju, ali ne znaju na koji način je sami vrše, direktno i indirektno. Ovo nije od juče, već traje vekovima. To je začarani krug koji ne prestaje da se vrti. Deca prolaze kroz isto što i njihovi roditelji. Moramo da obratimo pažnju da se u školama više uči o diskriminaciji, o prijateljstvu, i o važnosti jednakosti, i da se u celom društvu više o tome uči”, zaključuje Šerifović.Da bi se društvo naučilo nečemu drugačijem, često je potrebno mnogo vremena, što potvrđuje i stav Maje Mlinarec koja kaže da protiv podela možemo da se borimo samo laganim aktivizmom i sporim promenama. Koliko god spore bile, ove promene su napravile veliku razliku u mahali i životima dece koja se sad raduju učenju.