0
Korisnica Tik Toka pod imenom Stella Nakkila je pre nekoliko dana svojim video snimkom zapalila društvene mreže, ali zaista zapalila – ona je objavila video u kom spaljuje svoju diplomu stečenu na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a o čemu je Nova.rs pisala. Tada je istakla da će zapaliti i diplomu sa master studija jer za nju, kako je rekla, nijedna od ove dve potvrde o obrazovanju nemaju vrednost. Mi smo pronašli razočaranu učiteljicu kako bi nam ispričala zbog čega se odlučila na ovakav potez. Njen odgovor je bio i više nego jasan: "Džabe ti diploma i prosek 10,0, veza je zakon". U tu rečenicu smestila je sve što treba da znate o Srbiji.
Stella (40) je po obrazovanju profesor razredne nastave. Iako je završila i master studije šumarstva i to sa prosečnom ocenom 10,0, ona nikako ne može da nađe posao. Pritom, ona ima i specifičan zdravstveni problem– boluje od sindroma hroničnog umora, pa joj i zdravstveno stanje dodatno otežava pronalaženje posla.
Njena borba za preživljavanje traje već nekoliko godina, pa je zato, razočarana sistemom i državom u kojoj živi, odlučila da javno iznese stav o tome i to spaljivanjem diplome.
„Ako ne pokažem svoj stav, biće da sam ista kao i svi. A ja to ne želim, bez obzira da li će ovaj snimak imati efekta ili ne. Nažalost, ljude izgleda uopšte ne pogađa stanje u Srbiji s obzirom da je snimak imalo slab odjek, tako da ću uskoro zapaliti i master diplomu. Neću čekati 500.000 pregleda na prethodni video kao što sam rekla jer ga očigledno neće biti. Ljude baš briga za sve“, kaže nam ova učiteljica.
Pročitajte još:
0
0
0
Stella zapravo nikada nije radila kao učiteljica. Ona je nakon diplomiranja završila kurs engleskog jezika, pa je osam godina radila u Bačkom Brestovcu kod Sombora u Osnovnoj školi kao nastavnik engleskog jezika. A kada je rešila da se preseli u Čačak, tada je sve krenulo nizbrdo.
„Trebalo je iz Sombora da me prebace u neku od čačanskih škola, po nekom njihovom redosledu, međutim, to se nikada nije dogodilo. Kada sam sama išla od škole do škole, Čačani su me dočekali kao da sam došla da im uzmem decu ili bubrege. Delovali su neprijateljski, tako da se nisam uspela prebaciti i dan-danas sam bez posla“.
U međuvremenu je završila master studije šumarstva nadajući se da će možda lakše pronaći posao.
„Za godinu dana položila sam diferencijalne ispite, master ispite, dala master rad, sve sa prosekom deset, ali izgleda slaba vajda od toga. Ta diploma je meni bezvredna zato što, realno, ne možeš da dobiješ posao samo sa diplomom. Ima ljudi koji rade u stranim firmama i njima je super jer stranci cene naše znanje, cene kad znaš nešto da uradiš. A u Srbiji se ne ceni ništa osim veze. Svi znamo kako se ovde zapošljavaju ljudi, a kad se neko pravi lud i tvrdi da nije tako, iznerviram se jer ne mogu to da slušam. Ljudi, pa niko nije slep. Nažalost, svi se prave ludi, ali ja ne želim da se pravim luda. Dosta je bilo“.
Ono što Steli dodatno otežava da pronađe posao jeste i bolest koju je otrkila pre izvesnog perioda, a koja se „ne priznaje““ u Srbiji.
„Imam sindrom hroničnog umora. To je ozbiljna autoimuna neurološka bolest za koju nema leka. Jednostavno, živiš i propadaš. Kod nas ta dijagnoza nije priznata kao potvrđena i mi koji bolujemo od toga nemamo nikakva prava, niti olakšice. To je veliki problem za sve ljude u Srbiji koji pate od toga, kao i ja. Zato nama takvima i nije potrebna diploma jer takve osobe nemaju mogućnost da se zaposle. U svetu je to drugačije regulisano. Sve zavisi od tvog stanja, da li možeš da radiš dva, tri ili pet sati, ili si spreman za penziju i socijalnu pomoć. Kod nas to ne postoji. Zato mi ni ne treba diploma jer ko će mene da zaposli. Koji poslodavac želi nekog ako pet dana super funkcioniše i radi, a onda dva ili pet dana ne može da dođe k sebi? Meni, recimo, treba oko 10-15 sati sna kako bih mogla normalno da funkcionišem. A kada izađem napolje i provedem par sati, toliko se zamorim da ne mogu da dođem k sebi neko vreme. Počnu da mi se tresu ruke, pa glava, kao da imam epileptični napad, svašta nešto mi se dešava“.
Pored zaposlenja u školi, Stella je tražila posao i u opštini Čačak, kao i u tamošnjem Gradskom zelenilu. Međutim, rekli su joj da za njen smer posao ne postoji.
„Bila sam na birou, ali više nisam zato što mi je čovek koji radi u opštini pri šumarstvu, jasno stavio do znanja da za master inženjera genetike šumarstva nikada nije bila otvorena pozicija. Bila sam i u jednom čačanskom gradskom zelenilu, ljudi su me odmah s vrata odbili. Genetičar u Srbiji je kao kabriolet u srednjem veku – samo ga gledaju, a ne znaju šta će sa njim. Nije problem u poslodavcima, nego u državi koja nije regulisala status zaposlenih lica koja pate od hroničnog umora. Ljudi, to je zaista bolest. Pet godina sam tražila dijagnozu jer doktori u početku nisu verovali da mi se nešto dešava. Išla sam kod svakakvih neurologa, izmišljali su kako sam dokona, kako lupetam i tako dalje, sve dok mi jedan neurokardiolog nije potvrdio dijagnozu. Stanje u Srbiji je takvo da ti ne možeš da se zaposliš i da si najzdraviji. Nije čudo što ljudi beže iz Srbije“.
Trenutno, Stelli finansijski pomažu roditelji penzioneri, a dokle će to trajati, ni sama ne zna.
„To nije ponižavajuće, ali se osećaš bedno što si izdržavano lice. Ja sam svesna svojih vrednosti, prihvatila sam svoje zdravstveno stanje, ali me pogađa što ne mogu ništa da ostvarim, što ću doveka biti to izdržavano lice“, kaže naša sagovornica.
BONUS VIDEO: Da li se nastavnicima dostojanstvo može vratiti većim ulaganjem u prosvetu?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare