3
Radnici kompanije „Stara planina resources“ sve češće obilaze Guberevac, što je samo jedno od sela u živopisnom gružanskom kraju na čijem području im je Ministarstvo rudarstva dalo dozvolu da vrše istraživanja zlata i bakra. Dok pojedini meštani poručuju da njihove njive nemaju cenu, stručnjaci upozoravaju da država ne sme da dozvoli pretvaranje plodnog zemljišta, šuma i livada u rudarska okna i jalovišta radi koristi privatnih kompanija.
Da između Kraljeva i Knića počinju istraživanja bakra i zlata javnost je prvi put saznala pre godinu dana, kad su Slobodan i Dušan Davidović iz sela Guberevac u svojoj privatnoj šumi zatekli radnike firme „Stara planina Resources“ kako izvode pripremne radove za istraživanja. Davidoviće o tome niko nije prethodno obavestio, niti je od njih tražio dozvolu, te su radnici morali da odu neobavljenog posla.
Davidovići, ali i drugi meštani Guberevca okupljeno oko neformalnog udruženja „Gružin štit“ od tad gotovo svakodnevno motre na „nezvane goste“. A oni dolaze, i to uz pokriće Ministarstva rudarstva i energetike koje im je izdalo dozvolu za istražno polje nazvano „Kotlenik“, površine 97 kvadratnih kilometara, na kom se nalaze sela Opštine Knić (Guberevac, Leskovac, Pajsijević, Balosva, Čestin, Gruža, Grabovac, Žunje i Guncati) i Grada Kraljeva (Pečenog, Vitkovac i Sibnica).
– U Guberevcu se često pojavljuju kamioneti sa radnicima firme ’Stara planina’, kada nas vide da im prilazimo odu. Više puta smo im podvukli da nisu dobrodošli, to smo napisali i na znaku koji smo postavili na magistralnom putu. Ali ne odustaju od svoje namere. Sad imamo i nezvaničnu informaciju da su dve parcele uzeli u zakup – priča za list „Nova“ Nenad Pantović iz Guberevca, član neformalnog udruženja „Gružin šit“.
Pantović navodi da ni meštani ovog sela neće odustati od svoje namere da spreče istraživanja, koje ne želi gotovo niko. U prilog njihovog protivljenju, kaže, govori i prepuna sala Doma kulture u Guberevcu, na nedavno održanom sastanku povodom geoloških istraživanja.
– Ne znam da li mogu da shvate da ne postoje pare kojima mogu da kupe našu zemlju. Da je teretni voz odavde do Kraljeva pun para koje nam nude ne bi vredelo. Nama te pare nisu potrebne, mi nećemo da se selimo u beli svet, hoćemo da živimo ovako kako živimo. Hoćemo da živimo tu gde su nam sahranjeni preci, na našoj zemlji, od našeg rada, u nezagađenim uslovima i da sve takvo ostavimo potomcima – poručuje Pantović čije njive i livade se nalaze u zoni istražnog polja.
Profesor Agronomskog fakulteta u Čačku, biolog dr Duško Brković, kaže za „Novu“ da je mnogo puta prolazio kroz Gružanski kraj i da lepšu prirodu nije video ni u italijanskoj Toskani.
– Prošao sam bar 90 odsto teritorije Srbije i zaista smatram da je gružanski kraj, okolina Knića, uz Topolu i kragujevački kraj, nešto najlepše u Srbiji što je priroda dala. Tu se nalaze zajednice biljaka i životinja za koje ekolozi kažu da su u klimaksu – one koje najviše odgovaraju tom prostoru. Tu su umerene šume, livade, pašnjaci i obradive poljoprivredne površine – objašnjava dr Brković koji je ranije radio i kao inspektor zaštite životne sredine.
Navodi da bi rudarenje ovu sliku u potpunosti promenilo – dovelo do „estetske i ekološke katastrofe“, dok bi meštani bili raseljeni ili lišeni poljoprivredne delatnosti.
– Zamislite promenu načina života ljudi koji se već tradicionalno, u sedmom ili osmom kolenu, bave poljoprivredom i pronašli su sebe u tome. Rudarske aktivnosti i poljoprivreda ne idu zajedno. Ovde bi mogla da se razvija organska proizvodnja hrane i da to ponudimo Evropi, a država umesto toga planira ljudima da oduzme zemlju u zamenu za posao u rudniku, za koji znamo da je najteži mogući, u kom su teške bolesti gotovo neminovnost – kaže naš sagovornik.
„Stara planina Resources“ je ćerka kanadske kompanije „Mundoro“, koja poseduje čak 13 istražnih prava u Centralnoj i Istočnoj Srbiji, na oko 864 kvadratnih kilometara, kaže profesor Šumarskog fakulteta i prodekan Univerziteta u Beogradu dr Ratko Ristić.
– U pitanju su jako skupa istraživanja i niko ne troši taj novac da bi tu stao. Suština je da dobiju eksploataciono pravo, a onda naplate sve što su uložili i zarade velike sume novca. Ako neko treba da istražuje, to je Geološki zavod Srbije i rezultati da budu na nivou državne tajne, ne strane kompanije koje kapitalizuju svoje interese izrabljujući našu teritoriju i zagađujući našu životnu sredinu – navodi profesor za „Novu“. Postavlja pitanje zašto Ministarstvo rudarstva izdaje istražna prava i planira rudnik usred plodne ravnice koja nije primerena za to.
– Prostornim planom predviđamo desetine novih rudnika, a zanemarujemo kapitalni potencijal poljoprivrede. Na nju bi trebalo da se nasloni prerađivačka industrija, da se razvija mašinstvo, proizvodnja zdrave hrane, inovativne delatnosti… Mi smo već hiperzagađeni i moramo da nađemo održivije i bezbednije ekonomske aktivnosti, da sačuvamo javno zdravlje koje je narušeno – smatra naš sagovornik. Podvlači da je prihvatljivo samo rudarstvo koje je u javnom interesu – koje je potrebno državi, odnosno narodu, a ne stranim kompanijama.
– Mi sami sebe pravimo neokolonijalnom teritorijom. Zašto je to naše strateško opredeljenje? – pita profesor Ristić.
Naučna savetnica Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju dr Dragana Đorđević, čija je oblast istraživanja uticaj ljudskih aktivnosti na živi svet, tvrdi da su upravo rudnici najpogubniji vid ljudskih aktivnosti po životnu sredinu. Navodi da detaljniji planovi za gružanski kraj još nisu poznati, ali je poznato kako izgleda rudarenje zlata.
– Ruda obično u sebi sadrži jako male količine metala zbog koga se vadi. Najbogatija ležišta zlata imaju 15 grama zlata po toni rude, a u Srbiji uglavnom svega 1 gram. Zbog toga jednog grama morate da izvadite čitavu tonu koja se prvo mehanički drobi, melje i na kraju hemijski tretira. U rudi se nalaze i toksični elementi, i to najčešće u većim količinama od samog zlata. Naše rude zlata i bakra su opterećene visokim sadržajem arsena, olova, kadmijuma, nikla… Kad se iz rude izvuče zlato, sve to što ostane odlaže se na deponije, jalovišta, koja dugoročno ostaju velika opasnost po životnu sredinu i to ne samo lokalno – objašnjava Đorđević.
Poručuje da ekološki rudnici ne postoje, da su ekologija i rudarstvo nespojivi, ta da svako koga zanima kako izgleda živeti u rudarskom kraju može da poseti Majdanpek, kao i Bor, grad u kom gotovo svaki četvrti stanovnik boluje od kancera.
Sela Guncati i Žunje, koja zahvata istražno polje bakra i zlata, okrenuta su prema akumulaciji Gruža iz koje 70 odsto Kragujevca dobija pijaću vodu. Rudnik na tom području predstavljao bi potencijalnu opasnost po jezero, kaže biolog prof. dr Duško Brković.
Pročitajte još
– Podzemne vode je nemoguće kontrolisati. Ako u blizini imate rudnik, ne možete garantovati da nešto iz njega neće otići u jezero, a to mogu da budu arsen i teški metali. Generalno kad pričamo o ekologiji i 100 kilometara smatramo za blisko okruženje – kaže profesor.
Ministarstvo rudarstva i energetike je do sad privatnim rudarskim kompanijama izdalo istražna prava za ukupno 536.000 hektara, što je oko 6 odsto teritorije Srbije. U pitanju su prava na istraživanje zlata na 88 lokacija, bakra na 79, litijuma na 63, kaže prof. dr Ristić. Ukoliko bi samo deseti deo istražnih polja bio rudnik, upozorava, Srbija bi bila ekstremno devastirana i zagađena zemlja.
BONUS VIDEO Meštani sela kod Knića protiv rudarskih istraživanja zlata i bora
