90
Od devedesetih godina pa do danas, Srbiju je napustilo više od miliona građana. Samo u toku jedne godine ode između 30.000 do 60.000 lica, pre svega, iz ekonomskih razloga. Srpski državljani bolju budućnost traže u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), a s obzirom na to da ih samo u nemačkim gradovima živi i radi više od 400.000, čini se da je ova zemlja omiljena našim građanima. Beograđanka Marina je pre osam godina sa velikom porodicom napustila Srbiju, a kako kaže za Nova.rs, nikada se ne bi vratila.
Mnogo je naših državljana koji su napustili Srbiju i sreću pronašli u nekoj drugoj zemlji. Jedni su se zaljubili, drugima je obrazovanje u inostranstvu veoma važno, međutim ekonomski razlozi su u većini slučajeva glavni razlog zbog čega naši ljudi odlaze u Austriju, Norvešku, Švajcarsku, Nemačku….
Beograđanka Marina je iz Srbije je otišla 2016. godine, nakon što duže vreme nije mogla da pronađe odgovarajući posao i to baš zbog dece jer, reći potencijalnom poslodavcu da si majka sa decom, isto je kao da mu je odmah najavljeno odsustvo s posla. Nažalost, ali tako je.
U Nemačkoj je, pak, potpuno drugačije. Marina kaže da je fleksibilno radno vreme ono što je svakoj majci potrebno, a posebno kada je sama s decom.
„Ja sam razvedena i jako mi je važno da budem s decom što više. A u Nemačkoj je to moguće jer poslodavac pruža fleksibilo radno vreme. Imate rad od 50 odsto radnog vremena, 70, 80 odsto radnog vremena, dakle sve je prilagođeno ženama sa malom decom. Možeš da radiš prepodne, poslepodne i na taj način je puno lakše da pronađeš posao. Kada sam tražila posao, morala sam unapred da razmišljam o deci, kada ću ih odvesti u vrtić, kada otići po njih, da li mi odgovara taj posao i smem li da ga prihvatim. U Srbiji sam bila odbijena mnogo puta baš zbog toga i to je bio jedan od razloga zašto smo odlučili da odemo“, priča naša sagovornica.
PROČITAJTE JOŠ:
90
40
3
Dodaje da od primanja koja su imali u Srbiji, nisu mogli da priušte ono što je normalno za život.
„Šta je normalno? Da čovek bez problema planira odmor, da uveče spava mirne glave, a ne da razmišlja šta sve treba da plati, da može da kupi patike, jaknu… Treće, rad na crno. Mnoge koje poznajem prijavljeni su na minimalac, a ostatak na ruke. Dane odmora dobijaju isplaćeno… To je sve ono što me je oteralo iz moje zemlje. Čak smo u nekom trenutku razmišljali da odemo za Kanadu, ali eto, odlučili smo se za Nemačku“.
Da je Nemačka „ta“ zemlja u kojoj će biti srećni i zadovoljni, Marina i njen tadašnji suprug znali su onog trenutka kada su im njihovi prijatelji ispričali kako zapravo funkcioniše ova država – organizovano.
Iako nije znala nemački jezik, Marina je spakovala kofere i sama otišla.
„Suprug i ja smo se dogovorili da ja dođem sama, da se zaposlim, da posle nekog vremena pronađem stan kako bi mi se on i deca pridružili. Došls sma u nepoznato, niti sam znala jezik, niti šta ću raditi, ali imala sam jaku volju. Iznajmila sam sobu sa jednom kineskom studentkinjom, sporazumevala sam se na engleskom prilikom razgovora za posao, međutim bilo je jako važno da što pre naučim jezik. Radila sam u jednoj proizvodnji automobilskih delova, pa u gastronomiji, bila sam i čistačica. Imala sam tri probna rada u toku nedelje, pa sam na kraju odlučila da prihvatim posao u ugositeljstvu jer bih tu najpre naučila jezik. I tako je i bilo“, objašnjava ona.
Kada dođete u Nemačku, posao za vas traži posrednička firma. To je, ističe Marina, donekle dobro jer je ostavljena mogućnost i radniku i poslodavcu da uvide u kom pravcu se kreće njihova saradnja.
„Počela sam da radim u jednoj firmi koja šalje radnike u druge kompanije, kao ispomoć u gastronomiji. Posle nekih dva-tri meseca bila sam u banci i tu su mi ponudili da ostanem kod njih da radim u kuhinji, da me preuzmu od te posredničke firme. Jezik sam učila u hodu, u autobusu, u pauzi, posle posla. Vikendom sam radila dodatni posao preko te iste firme preko koje sam došla u banku, gde su me oni slali da radim po raznim proslavama, venčanjima, fudbalskim utakmicama… i vremenom mi se poboljšavao jezik tako da sam od pranja sudova u kantini prešla na izdavanje hrane, pa na kasu, pa na pripemanje sala za ručavanje…“.
Bez truda nema ništa, naglašava naša sagovornica. Samo pet meseci nakon dolaska u Nemačku, Marini se pridružila porodica.
„Svaki vlasnik stana zahteva da vidi tri platne liste, da bi znao kolika su vam primanja, pa tek onda izdaje stan. Ja sam imala sreće, jer je jako teško pronaći stan, verujte, dok se posao nađe jako brzo. Ljudi sa poznavanjem engleskog jezika pronađu posao u roku od 10 do 15 dana, a ljudi traže stan po godinu-dve jer je užasno veliko interesovanje. Priotm, vlasnik stana odlučuje koga će da primi, tako da je čitav postupak kao na lutriji“.
Što se tiče stanova, Marina primećuje da su cene kirije u Nemačkoj daleko veće nego u Srbiji.
„Pre četiri-pet godina cene su bile iole prihvatljive u odnosu na primanja. Sada za trosoban stan morate da izdvojite 1.200 evra, dok ste ranije mogli za 800-900 evra“.
Ona je, inače, uspela da kupi svoj stan i to dovoljno pokazuje koliko je život u Nemačkoj lakši i drugačiji nego u Srbiji.
Posle godinu i po dana, Marina je skoro pa u potpunosti savladala nemački jezik. Zato je odlučila da je vreme da promeni posao, te da pokuša da se zaposli u struci odnosno u ekonomiji.
„Posle testiranja na kom sam pokazala znanje jezika za B2 nivo, poslala sam nekoliko prijava za posao i jako brzo sam se zaposlila u automobilskoj industriji u administraciji. Pružila mi se šansa da uđem preko firme posrednika, a posle godinu dana dobila sam direktan ugovor sa tom kompanijom. Mnoge firme, inače, favorizuju takav način zapošljavanja, da prvo preko posredničke firme vide kakav je radnik“.
PROČITAJTE JOŠ:
13
11
2
Mnogo naših ljudi je nezadovoljno životom u Nemačkoj, kaže Marina. Kako ističe, oni smatraju da su ljudi iz bivše Jugoslavije pomoćna radna snaga nemcima i da rade poslove koje niko neće.
„Ali isto tako ima i ljudi koji neće da se trude. Ima ljudi koji su tu godinama, a njihov jezik je na nivou A1. Onda se zapitaš u čemu je problem – u tebi jer se nisi potrudio ili u državi? Tako da, ništa te ne sputava ako naučiš jezik. Možeš da završiš dodtane kurseve, promeniš posao. Da li će neko da napreduje, zavisi samo od njega. Baš su različita iskustva. Poznajem ljude koji su srcem u Srbiji, a ovde su samo zbog finansija. Mnogi bi se vratili u Srbiju kada bi imali veća primanja jer se ovde nisu uklopili ili im fali društveni život, dok s druge strane ima ljudi koji se nikada ne bi vratili jer im se dopada kako Nemačka funkcioniše. Konkretno, ja se nikada ne bih vratila, to sam jako brzo shvatila kada sam videla kako je ovde moguće da čovek napreduje bez nekog sputavanja, kako dobro funkcioniše zdravstvo, škola“, objašnjava ona.
Školstvo je definitivno ono što je Marinu odmah kupilo.
„Desilo mi se jednom da mi se sin uspavao i nije otišao u školu, a ja to nisam znala jer sam bila na poslu. Samo pet minuta nakon što su počeli časovi, zvali su me iz škole da pitaju gde mi je dete. I to je normalno. Oni odmah alarmiraju policiju u takvim situacijama, ako roditelji ne najave da dete neće doći u školu. Ovde je uopšte mirnije u školama, zna se red, postoje pravila, dok mi se čini da je u Srbiji divlje“.
Pošto ima i mlađu decu, vrtić je bio potpuno iznenađenje za nju. odnosno način kako on funkcioniše.
„U vrtiću sam odmah videla razlike što se tiče rada s decom. Deca sama seckaju voće, povrće u svojoj maloj kuhinji, pripremaju doručak, Nemci dosta rade na samostalnosti deteta. Stalno izlaze napolje i kad je sneg i kiša, što u Srbiji nije bilo tako. Ovde nas ne pozivaju svaki čas da nešto donesemo u vrtić. Imaju velike radionice gde deca kreativno rade, produženi boravak je baš pravi prijatni boravak za decu – i mesto da spavaju i da jedu i da se igraju, a ne da budu u jendoj učionici ceo dan“.
Dodaje da u Nemačkoj nema domova zdravlja, već privatne ordinacije kod koji su pregledi pokriveni osiguranjem. Iako se do lekara opšte prakse relativno lako može doći, na neke pregleda specijalista može da se čak mesecima.
BONUS VIDEO: U ovih pet razvijenih zemalja se najmanje radi: Gde je to idealna ravnoteža između posla i privatnog života?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare