Srbija bez sistema o ambalažnom otpadu uoči početka primene EU uredbe

Srbija nema infrastrukturu, nema nacionalni registar ambalaže, nema primarnu selekciju, nema sortirne kapacitete, nema laboratorije za procenu reciklabilnosti, nema evidenciju uz koju se materijal može pratiti – od proizvodnje, preko potrošača, do reciklaže, zaključeno je na radionici koja je okupila predstavnike industrije, reciklažnog sektora, komunalnih sistema, operatera, instituta, lokalnih samouprava i stručnjaka, saopštila je Alijansa za cirkularna pakovanja.

Precizirano je i da se u Srbiji reciklira samo 15,45 odsto komunalnog otpada, dok je prosek EU 49 odsto. Samo 28 odsto građana Srbije, kako je ukazano, ima pristup usluzi recikliranja, dok 13,6 odsto celokupnog otpada završava van sistema — na ulicama, u reci, u prirodi, na divljim deponijama.

Takođe, primarna selekcija gotovo da ne postoji, a laboratorijska provera reciklabilnosti ambalaže — ne postoji uopšte.

Učesnici radionice upozorili su da Uredbe o ambalaži i ambalažnom otpadu EU nije samo još jedna direktiva, već najveća promena u oblasti ambalaže u poslednjih 30 godina, koja će direktno uticati na industriju hrane, pića, hemije, farmacije, trgovine, kao i na uvozno-izvozni sektor, logistiku, reciklere i komunalna preduzeća.

Jedan od ključnih izazova, kako je ocenjeno, jeste to što Srbija nema kontrolu nad tokovima materijala, ni način da obezbedi reciklat koji će od 2030. postati zakonski obavezan u svakoj ambalaži koja se plasira na EU tržište. Kako je navedeno, od 2030. nijedna ambalaža s manje od 70 odsto reciklabilnosti neće smeti da uđe na evropsko tržište, a danas ne znamo ni kako se ta reciklabilnost meri.

Stručnjaci su ukazali na pet tema koje će odlučiti da li Srbija može da ispuni obaveze iz Uredbe o ambalaži i ambalažnom otpadu EU: obavezni procenat reciklata u ambalaži, klasifikacija reciklabilnosti, reforma sistema produžene odgovornosti proizvođača, uvođenje depozitnog sistema i infrastruktura kao preduslov za primenu bilo kog modela.

Poruka sa radionice bila je da Srbiji ne treba samo izmene zakona već funkcionalan sistem.

Istaknuto je da je industrija "pružila ruku državi" i ponudila partnerstvo, uključujući ekspertizu, operativnu podršku i spremnost na ulaganja, ali očekuje da država preuzme aktivnu ulogu, kao koordinator, regulator i garant sistema.

Navedeno je i da ovo više nije tema ekologije, već konkurentnosti privrede, pozicije Srbije na evropskom tržištu i opstanka domaćih proizvođača u narednoj deceniji.