Šta donosi novi zakon o upravljanju otpadom

U okviru te hijerarhije, otpad koji domaćinstva i privreda u Srbiji stvaraju ne bi trebalo da se završava na deponijama, kojih prema procenama ima oko 3.000 divljih i više od 130 nesanitarnih. Zbog toga se kao prvi korak ističe prevencija nastanka otpada. Kada to nije izvodljivo, prednost se daje ponovnoj upotrebi ili reciklaži. Ipak, deo otpada nije moguće reciklirati zbog njegovih svojstava i nedovoljnog kvaliteta. Za takve vrste otpada, energetsko iskorišćavanje se navodi kao jedna od prihvatljivih metoda tretmana, jer može doprineti smanjenju količine otpada koji završava na deponijama.

U evropskim zemljama ovakva hijerarhija upravljanja otpadom već je standard, pa se tamo reciklira oko 50 odsto otpada, dok je taj udeo u Srbiji oko 15 procenata. Predlogom zakona o upravljanju otpadom, ukoliko bude usvojen, predviđeno je da se taj odnos postepeno menja. Tako to, između ostalog, predstavlja Ministarstvo zaštite životne sredine, na čijem je čelu Sara Pavkov.

Šta kaže Ministarstvo

Ministarka je ocenila da bi usvajanje zakona trebalo da bude korak u daljem usklađivanju sa pravilima Evropske unije i preciziranju postojećih rešenja kako bi primena u praksi bila efikasnija. Prema njenim rečima, u tekstu zakona je jasno postavljena hijerarhija postupanja sa otpadom – od sprečavanja njegovog nastanka, preko ponovne upotrebe i reciklaže, do odlaganja na deponije kao poslednje, najmanje poželjne mogućnosti. Navela je i da je namera da se deponije koriste samo za onaj deo otpada koji se ne može drugačije obraditi ili iskoristiti.

"Ovaj zakon jača i kapacitete za korišćenje otpada u energetske svrhe, čime smanjujemo zavisnost od fosilnih goriva, jačamo konkurentnost naše privrede i odgovaramo na zahteve CBAM mehanizma. Na ovaj način jača se domaća potražnja za korišćenjem alternativnih goriva, čime će srednjeročno biti načinjen značajan korak u smanjenju deponovanja", rekla je Pavkov.

Šta kažu protivnici?

Aleksandar Anđelković, odbornik pokreta Kreni–promeni, ocenio je da bi usvajanje ovakvog zakona moglo da dovede do toga da količine otpada nastave da rastu, a da se on i dalje nekontrolisano odlaže na smetlištima. Prema njegovim rečima, kapaciteti za energetsko iskorišćenje otpada, umesto da doprinesu smanjenju zagađenja, mogli bi da postanu dodatni izvor zagađenja ukoliko bi spaljivali otpad iz uvoza. On tvrdi i da se, pod obrazloženjem usklađivanja sa evropskim pravilima, Srbija rizikuje da postane mesto na koje se preusmerava otpad iz razvijenih evropskih zemalja.

“Blic Biznis” piše da su upravo iskustva iz Evropske unije bila jedan od razloga da Radna grupa koja je pripremala Predlog zakona u tekst uključi odredbe o uvozu i korišćenju goriva dobijenog preradom komunalnog i industrijskog neopasnog otpada – poput plastike, papira, tekstila, drveta i gume – za potrebe termičke proizvodnje energije.

Većina članova Radne grupe, uključujući predstavnike Privredne komore Srbije, obrazložila je ovaj pristup navodeći da se takva goriva u EU koriste duže vreme u industriji i energetici, uz tvrdnju da mogu doprineti manjoj emisiji CO₂. Kao argument su izneli podatak da u zemljama EU radi oko 500 postrojenja koja termičkom obradom RDF-a i drugog neopasnog otpada proizvode energiju, kao i da je tokom 2023. godine na taj način obrađeno oko 58 miliona tona neopasnog otpada, uključujući RDF.

Da li će ovo obrazloženje, kao i ostala predložena rešenja, dobiti podršku poslanika u Skupštini Srbije, biće poznato nakon glasanja o zakonu.