0
Sociolog Dalibor Petrović za N1 kaže da vlast u Srbiji ljude koji žive u ovoj državi često tretira kao podanike, što se moglo videti i u odnosu predsednika Republike prema penzioneru iz okoline Varvarina, kada je nakon što se usudio da potraži nekakvu pravdu u društvu u kome pravde nema, dobio jednu vrstu nipodaštavanja i ponižavanja.
„Miloje Sarić iz sela Toljevaca kod Varvarina pre nekoliko dana je pokušao predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da postavi pitanje – zašto državni dodatak za telesno oštećenje iznosi tek 8.750 dinara. Kao odgovor dobio je jednu vrstu nipodaštavanja i, na kraju krajeva, i ponižavanja“, kaže za N1 sociolog Dalibor Petrović ističući da je to ono što smo svi jasno videli.
„To je bila jedna dobro ili loše izrežirana predstava predsednika koji brine o svojim građanima i građana koji su došli da se požale i tu jednu idiličnu atmosferu brige i razumevanja je pokvario jedan „mali čovek“, zapravo najveći čovek u toj sali koji je došao i iskreno rekao ono što ga muči i izazvao zapravo gnev, možemo slobodno reći, predsednika države koji je zapravo imao nameru da se predstavi i verovatno neki njegov PR tim želeo da ga predstavi kao nekog ko je brižan, ko brine o svojim građanima, a zapravo efekat je bio potpuno suprotan“, kaže Petrović.
Prema njegovim rečima, vlast tretira ljude koji žive u ovoj državi često kao podanike.
„To je zapravo potpuno drugačiji jedan princip odnosa prema ljudima nad kojima imate nameru da upravljate. I mi to vidimo kod predsednika i ljudi koji su oko njega, pokušavaju da se pravi jedna vrsta kulta ličnosti i mi to zovemo model ličnog oblika vlasti koji je bio karakterističan za neka predmoderna vremena. Problem je što sada mi živimo u, trebalo bi da mislimo, jednom građanskom demokratskom društvu gde bi takav odnos prema građanima zapravo trebao da bude nezamisliv“, kaže sociolog, pa dodaje:
Međutim, kroz odnose, veze, lojalnosti, lokalnih moćnika, ta građanska prava se podrivaju svakodnevno i zapravo svako ko pokuša da ih ostvari, ko pokuša da kaže pa ja sam isti kao ti, samo što su tebe izabrali neki ljudi da vršiš neki posao u naše ime našem interesu, taj neko biva dočekan sa podsmehom, podozrenjem, a ako se doživi da je on nekakva pretnja režimu onda se suočava sa tužbama, progonom i ne samo to, sa jednom vrstom poniženja gde zapravo se dovede u situaciju da ljudi koji su bili njihove komšije, saradnici, pa čak i rođaci, dovedu pred čin konačnog iskazivanja lojalnosti nekakvom lokalnom lideru ili vrhovnom lideru kroz potpuno nipodaštavanje i poništavanje, ponižavanje tog jadnog, usamljenog čoveka koji se usudio da potraži nekakvu pravdu u društvu u kome pravde nema“, objašnjava sociolog.
Govoreći o tome što oni koji se usude da se usprotive nailaze na uvrede drugih prisutnih ljudi, ističe da postoji nekoliko razloga za to. Prvo, kako kaže, to je jedan lanac međusobnog osećaja lojalnosti i odgovornosti koji kreće od vrha i proteže se do samog dna.
„Vi imate na vrhu čoveka koji ima neke ljude oko sebe, koji onda nađu neke druge ljude i sve tako niže do onog nivoa građana koji su tu navodno došli da iskažu jednu vrstu zabrinutosti ili da iskažu svoje probleme, zapravo oni su tu da bi ispunili naloge onih koji su ih doveli. Sve vreme su svesni da oni koji su ih doveli zapravo na neki način nadziru njihovo ponašanje. Ovaj ko je na vrhu nadzire ovog ispod njega i u tom jednom lancu dodvoravanja svako se trudi zapravo da dokaže da je on na neki način pristalica onog ko ga je doveo, da je on taj koji je zaslužio da bude tu i da će na kraju zbog toga dobiti nekakvu privilegiju“, kaže sagovornik N1.
Kao drugi razlog zbog koga ljudi to rade navodi strah.
„Oni često zapravo osećaju, a često i bivaju ucenjeni, osećaju jednu vrstu ugroženosti i smatraju da ako ne odreaguju na pravi način, onda taj neki obećani posao za sina, za ćerku, za nekoga iz rodbine neće doći ili će i njegova pozicija biti ugrožena. I na kraju, treća stvar, kada vi vidite nekoga ko je hrabar, onda neka vaša poniznost i vaša nečovečnost postaju još nekako bolnija za vas i vi to onda morate da poništite time što zapravo prihvatate taj model koji se sa vrha na neki način usmerava“, objašnjava Petrović.
Takvo ponašanje, prema njegovom mišljenju, treba osuditi na više nivoa, počev od osude sistema koji je dozvolio da se uruši.
„To je sistem koji je nestao, sistem koji je zapravo takav model vlasti u kome se jedan čovek pita za sve i to ne mora biti samo čovek koji upravlja ovom državom, nego su to ljudi koji upravljaju kao lokalni despoti sredinama i gde onda zapravo ti ljudi koji izražavaju jednu vrstu lojalnosti prema tim lokalnim despotima zapravo su zaista u jednoj vrsti egzistencijalnog straha ili se s druge strane nadaju nekakoj vrsti privilegija. Zbog toga, naravno, ni oni nisu imuni na osudu i svaki takav čin zaslužuje na moralnom nivou, na društvenom nivou. Osnova svakog društva je jedna vrsta solidarnosti. Kada vi izgubite solidarnost u društvu, onda se to društvo raspada. Naravno, kada imate državu, onda država zamenjuje te mehanizme solidarnosti pa imate sudove, imate policiju, imate procedure kojima isterujete pravdu. Ovde vi zapravo imate urušenu državu, državu koja je u funkciji najčešće partijskih interesa, s druge strane imate urušeno društvo i onda svaki pojedinac oseća egzistencijalnu pretnju i egzistencijalni strah. I to i jeste negde namera onih koji upravljaju ovim društvom, zato što znaju da takav jedan nesiguran pojedinac ima samo jedan put ili mu oni predlažu jedan put za sigurnu budućnost, a to je da postane deo tog paralelnog partijskog sistema i da kroz kanale dodvoravanja, kanale pokornosti, kanale ponižavanja sebe time što će ponižavati nekog drugog, može da obezbedi nekakvu, kakvu takvu egzistenciju u jednoj osiromašenoj zemlji koja, kao što smo videli, ne brine puno o onima koji imaju potrebu da ta država brine o njima“, kaže sociolog Dalibor Petrović.
Ocenjuje i da je studentski bunt doveo do toga da sada ljudi polako, kao posle zime polako izlaze iz nekih svojih zona sigurnosti u koje su pobegli od tog nasilja – sile koja upravlja našim životima.
„Prepoznaju jedni druge i ohrabruju se. To je zapravo sada jedan trenutak reuspostavljanja društva i zbog toga to nama daje toliko nade. Mi imamo tu zapravo sada dva potpuno suprotstavljena principa upravljanja društvom i državom o kojima je poznati sociolog Maks Veber govorio pre sto godina – da imamo harizmatske oblike vladavine i da imamo zakonske oblike vladavine koje bi trebali da naslede ove harizmatske. Harizmatske su vođe koje su odgovorne za sve, a modernizacija i demokratizacija su donele ne vođu, nego su donele instituciju, zakone, bezličnu upravu. Studenti upravo danas manifestuju to. Kažu, dosta nam je vođa koji pokušavaju da podržavaju sve institucije koje postoje. Hoćemo da neki bezimeni ljudi, ali i odgovorni ljudi, ljudi koji su na pozicijama, koje su namenjene da rešavaju probleme, kao i ovi kojima smo večeras govorili, konačno počnu da rade svoj posao“, zaključuje sociolog.
BONUS VIDEO: Vučić: Nova Vlada do 20. marta ili izbori početkom maja
