Prošlo je tačno sedam meseci kako užički heroj iz doba korone Bojan Radovanović, koji se na samom početku pandemije dobrovoljno prijavio da radi u tamošnjoj bolnici kako bi pomogao svom narodu u borbi protiv opasne zaraze, čeka da dobije obećani posao.
Od 2020. godine pa do decembra prošle godine, Bojan je u Zdravstvenom centru Užice radio na ugovor od tri meseca. A kad mu je istekao poslednji ugovor, rekli su mu da se strpi i da će uskoro biti pozvan da potpiše ugovor na neodređeno, a u međuvremenu „da odmori“. Bojan „odmara“ već sedam meseci, a juče je saznao da posao nije dobio samo on, dok su ostale njegove kolege iz užičke bolnice, koje su imale isti status, potpisale ugovore.
Zbog toga će u ponedeljak biti ispred Vlade Republike Srbije gde će započeti štrajk glađu i žeđu.
Kada je koronavirus zahvatio celu Srbiju, Bojan se prijavio da volontira u tamošnjoj bolnici, kako bi pomogao svom narodu.
Bio je raspoređen na tehničkoj službi medicinskih gasova, a radio je sve što mu je bilo naređeno – nosio je bolesnike, boce s kiseonikom, održavao postrojenja, obilazio cisterne.
Njegovi ugovori o radu produžavali su se sa tri na šest meseci, ali konačno zaposlenje se nikako nije desilo. Iako se nadao da će konačno dobiti stalan posao i tako pomoći bolesnom ocu, a i sebi, ovaj Užičanin doživeo je hladan tuš – nakon što se epidemija stišala, posla za njega nije bilo.
Bojan za Nova.rs kaže da su ga sve vreme nadređeni iz Zdravstvenog centra Užice „zavlačili“, ali da je ipak postojala mala nada da će dobiti posao.
„Na svakih 15 dana govorili su da čekaju odobrenje za moje zaposlenje. Prvo su mi 14. decembra uručili otkaz, pa su rekli da ću biti vraćen na posao 27. decembra, potom da sačekam da prođu praznici, međutim niko nije zvao. Onda sam čekao da se formira Vlada, pa je i to prošlo, pa su rekli biće zaposlenje do početka februara, pa početkom marta, ali i dalje ništa. Na kraju mi je glavna sestra u bolnici rekla ‘Nemoj više nas da zoveš, imaš kadrovsku’. Onda sam shvatio da je sve ovo bila fora“, objašnjava nam Bojan.
Dodaje da je svakodnevno pozivao telefonom i interesovao se za svoj obećani posao s obzirom da živi samo od socijalne pomoći od 12.000 dinara, a koju prima njegov otac.
Pritom, njegova devojka je u drugom stanju, pa za blizance koji stižu za tri meseca, treba dosta novca.
„Ništa me ne pitajte, Bogu hvala, stižu bebe, radujem se, ali sam tužan što sma u ovakvoj situaciji, što me država vuče za nos, a ja to nisam zaslužio. Kada je opao broj zaraženih od korone, i dalje sam nastavio da radim punom parom. Omalterisao sam pola ortopedije i celo infektivno odeljenje. Radio sam najteže fizičke poslove, pomagao zidarima i limarima. Svi su za mene imali samo pohvalne reči, od načelnika, preko poslovođa do direktora službi. A kada je trebalo, radio sam i po dve, a čak i tri smene. Kad se samo setim…“, priseća se Bojan.
Bojan pretpostavlja da nije dobio posao samo zbog krivičnih kazni koje ima od pre deset godina, a koje su već zastarele.
„Zvao me je drug da se pohvali da su ga zvali da potpiše ugovor. Rekoh, a konkurs? On kaže da konkursa nije ni bilo. Kada sam pozvao kadrovsku službu, saopštili su mi da nisam primljen, ali ne znaju razlog. Odmah sam poslao poruku direktorki bolnice, a ona mi je rekla da ću dobiti napismeno da sam odbijen za posao. Rekao sam joj da znam da je zbog dve tri kazne koje imam, ali mi nije jasno kako im te kazne nisu smetale pre tri godine. Tada su me proveravali, kazne su postojale, tada sam im valjao. Sram ih bilo“.
Sumnja da je konkurs namerno napravljen za njega, kako bi ga odbili.
„Pazite, oni su imali sve moje papire i onda mi kažu da donesem nove. Zbog čega? Tačno su namerno to uradili, pomislili su: Ajde da ga izvučemo pred konkurs, provući ćemo ga, pokazaćemo kazne i to je to. Više od 70 odsto zaposlenih u bolnici u Užicu ima dosije debeo kao knjiga, a vi ste našli mene. E pa poslaću Vam Republičku zdravstvenu komisiju, znam i kome su lažne diplome. Kunem vam se, sada će sve izaći na videlo. Dostao sam ćutao o maminim i tatinim sinovima“, priča nam Bojan.
Bojan poručuje da neće stati na ovome i da će „isterati pravdu“pred Vladom Republike Srbije.
„Upuštam se u štrajk i glađu i vodom. Ja sam budala, došao sam da im radim za džabe, rekoh da pomognem narodu, a šta su oni uradili? Ništa, ostavili me na cedilu“, kaže ovaj Užičanin.
Kada smo krajem maja kontaktirali Zdravstveni centar Užice kako bismo saznali kada Bojan može da očekuje ugovor i zašto ceo postupak traje ovoliko dugo, iz ove bolnice su nam rekli da je tražena saglasnost od Komisije i Ministarstva zdravlja za zapošljavanje na neodređeno vreme kako za Bojana, tako i za veći broj lica angažovanih po istom osnovu.
„Očekujemo pozitivan odgovor za poslate saglasnosti za prijem radnika na neodređeno vreme u Zdravstvenom centru Užice“, glasio je odgovor direktora Zdravstvenog centra Užice pre dva meseca.
Ponovo smo pitali Zdravstveni Centar zašto je samo Bojan odbijen i na osnovu čega, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.
Nažalost, Bojan Radovanović nije jedini koji je u ovoj situaciji.
Prošle godine, pojedinim lekarima koji su dobili posao u Kliničkom centru Srbije na početku epidemije koronavirusa, ugovori nisu produženi. Bez obzira na to što su bili angažovani na određeno vreme, nadali su se stalnom zaposlenju jer su radili u kovid bolnicama, a i zvaničnici iz Vlade su im to javno obećavali.
Dok se nižu obećanja o radu u zdravstvenim ustanovama i zahvaljuje jednoj generaciji lekara, druga ostaje bez posla. I to baš ona koja je na početku epidemije, sa malo iskustva, bačena u vatru – u kovid zonu. To je bio put i Koviljke Ivić, kliničkog lekara koja je u martu 2020. godine, sa još pedeset lekara, dobila posao.
U Klinički centar Srbije ušla je prvo na tri meseca, ugovor je produžavan, kao i njen rad po kovid odeljenjima, a onda je posle dve godine rada, hvaljenja i zahvalnica za rad u kovidu, „izigrana i proterana na ulicu“.
BONUS VIDEO: Policija ne garantuje posao posle završetka škole u Sremskoj Kamenici
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare