Psiholog otkriva gde vrebaju predatori i kako ih prepoznati

Društvo 24. jan. 202120:22 > 20:37
Podeli:
Foto: Ivan Dinić/Nova S

Slučaj Mike Aleksića i brojnih optužbi devojaka za silovanje i seksualno zlostavljanje pokrenuo je lavinu pitanja i nedoumica. Teška i neprijatna svedočenja učenica o zlostavljanju koje je, po svemu sudeći, trajalo godinama, naterale su mnoge da shvate da bi takva surova priča mogla da se dogodi baš njihovom detetu. Kao društvo, očigledno nismo dovoljno dobro reagovali i uočili problem na vreme, zato smo sa psihologom i profesorom na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Aleksandrom Baucalom, popričali o tome kako da lakše prepoznamo nasilnike i silovatelje.

Postoji li neki profil nasilnika i silovatelja, po čemu je moguće prepoznati ih?

Nasilnici su ljudi koji uspevaju to da sakriju. Oni imaju svest o tome da je to nešto neprihvatljivo i to nije stvar sa kojom će neko ići okolo i hvaliti se. Nasilnici ulažu značajan napor da to ostane tajna. U tom smislu, nije lako na osnovu nekih stvari koje mi možemo na ulici da vidimo kod nekoga, da kažemo taj je sigurno nasilnik. Predatori, zlostavljači imaju i određeni stepen psihopatije. Oni umeju da pletu mrežu, da identifikuju ljude. Oni umeju čak da žrtvi priđu na pozitivan način, da je opuste i steknu njeno poverenje. Oni umeju da grade jedan plan koji sistematično primenjuju. Oni će, pre svega, targetirati decu koja su osetljivija ili koja, možda, imaju problem u odnosu sa roditeljima. Oni znaju da su to deca koja više zavise od njih, a teže će reći roditeljima. Koriste se slabosti.

Gde se oni kriju, u kakvim strukturama i na kakvim pozicijama ih ima? 

Treba biti svestan da postoje pozicije koje na neki način olakšavaju ljudima sa takvim sklonostima i tendencijama da realizuju te svoje namere. To su situacije u kojima te osobe imaju značajnu moć da utiču na druge. To je situacija u kojoj ta moć nije kontrolisana, nije nadzirana. Ne postoje mehanizmi koji mogu da proveravaju te osobe. Dakle, mi, pre svega, treba kao društvo da se fokusiramo na identifikaciju tih pozicija gde postoji mogućnost da ih takvi ljudi, a na sreću nema mnogo takvih osoba, iskoriste. To je jedan od glavnih faktora, jer ako vi nemate tu poziciju, vi ćete vrlo teško uspeti da ostvarite svoje namere. To je dakle pozicija, na primer, te privatne glumačke škole. Sa tom školom glume je očigledno bio problem u tome što je veliki broj roditelja smatrao da je to mesto koje daje šansu njihovoj deci i da im daje priliku da se bave glumom i da upišu Fakultet dramskih umetnosti. Treba proveriti i da li je pohađanje te škole glume davalo neku neopravdanu prednost prilikom upisa na FDU. To bi onda dodatno povećavalo moć. To onda mogu biti i neke ekskluzivne škole nekih sportova koji su jako popularni, gde roditelji svoju decu šalju sa nadom da će postati uspešni. Tu su i institucije sa velikom autonomijom, na primer, univerziteti. Tu nemamo decu, ali imamo mlade ljude koji su u poziciji gde je velika razlika u moći između njih i njihovih profesora – to je takođe jedno mesto na kojem mogu da se dešavaju takve stvari. Crkva takođe, zato što ona nije nadzirana. Treba izdvojiti i službe poput vojske i policije. To su pozicije gde je najveći rizik. Ipak, treba biti svestan da u svakoj organizaciji, u svakoj školi, u svakoj ustanovi postoji mogućnost da neko ko ima poziciju moći, na primer, direktor, da zlostavlja ili da ucenjuje ili traži seksualne usluge da bi neko dobio neka prava koja mu inače pripadaju.

Kada je reč o školi Mike Aleksića, čini se da su već dugi niz godina postojali signali i naznake da je tako nešto moglo da se dešava, ali da mi te signale nismo prepoznavali ili smo ih čak kao društvo ignorisali. Kako i zašto nam se to dogodilo?

U našem društvu, kada je reč o vaspitanju, imamo one koji zagovaraju neki povratak čvrstoj ruci i smatraju da prema deci treba biti strog. Pojavi se i diskurs koji kaže – deca su razmažena. O takvim stavovima treba razgovarati, ali često društvo ide ka nekim lakim rešenjima, pa se onda vraćamo u neku romantizovanu prošlost od pre sto godina, kada je svako dete ‘znalo gde mu je mesto’ i kada je otac mogao da ga istuče i nauči pameti. Mi, na neki način, glorifikujemo tu vrstu patrijarhalne autoritarnosti i strogoće. Zato ja verujem da kada su se čule priče o pedagoškim metodama Mike Aleksića, mnogi roditelji su možda i razmišljali: Pa da, treba deci čvrsta ruka, da se uozbilje, da se ne opuste. Ta vrsta odnosa sa decom, agresivna autoritarnost, jeste nešto gde treba biti pažljiv. Može biti da zlostavljači kriju svoje namere, ali ne znači da svako ko je autoritarniji i ko zagovara malo stroži odnos prema deci, da je to neki potencijalni zlostavljač. Važno je da ne pomešamo stvari i da ne pomislimo da je svako ko kaže da prema deci treba biti stroži, da počnemo da sumnjamo u njega i posmatramo ga kao potencijalnog zlostavljača. Takođe, treba imati u vidu i to da je ‘običnom čoveku’ nezamislivo da bi takve stvari mogle da se dešavaju. Ako vam neko kaže da se u nekoj školi prema deci ponašaju grubo i strogo, nećete odah pomisliti da je u pitanju neko zlostavljanje. Većina ljudi će pomisliti da je taj čovek tradicionalniji, da možda to tako treba. Sa druge strane, možda je takav način razmišljanja prirodniji nego da se odmah pomisli da je neki čovek zlostavljač.

Kako roditelj da, prema ponašanju deteta, uoči da se događaju nasilje i zlostavljanje?

Zlostavljanje je jedan traumatičan događaj i na toj osobi se vidi potištenost, bezvoljnost, vidi se neraspoloženje. Ipak, problem je kada je u toku pubertet, jer je on, sa jedne strane, povezan sa rizikom da će neko biti zlostavljan, a s druge strane roditelji takvo ponašanje mogu da pripišu pubertetu i da kažu – pa to su lude godine, pa ako se dete zatvorilo u sobu i ako je potišteno, šta ćemo, to je tako. Važno je da od ranih dana roditelji razgovaraju sa decom i da neguju takav odnos. Zato je taj deo tradicionalnog vaspitanja problematičan, jer ako vi komandujete detetu, vi ne šaljete poruku da dete može da vam priča o onome šta mu se dešava i o svom iskustvu. Ako razgovarate sa decom, ako ste osetljivi na njihove potrebe, to ne znači da ćete ih razmaziti, pa im učiniti sve. Ako razgovarate sa detetom, onda će ono, kada se takve stvari dešavaju, prvo da se obrati roditeljima. Ako dete nema to iskustvo da sa roditeljima deli svoje osećaje, svoje brige i strahove, ako je to na neki način označeno kao negativno, onda se dete neće obratiti roditeljima. Ovde je važno da shvatimo da se takav odnos neguje mnogo pre nego što se desi takva situacija u kojoj je takav odnos krucijalan. Uz dobre porodične odnose i međusobnu komunikaciju i poštovanje u takvim porodicama deca stiču i samopoštovanje. Samopoštovanje će često biti i odbrana vašeg deteta od nekoga ko ga tretira na neadekvatan način.

Često ovih dana čujemo pitanje: „Zašto su toliko čekale?“ Šta vi kažete, zašto treba da prođu godine da bi se žrtve osmelile i bile spremne da prijave nasilnika i silovatelja?

Mislim da bi bilo čudnije da nisu čekale. Pod jedan, vi ste dete i nemate iste kapacitete kao odrastao čovek. I mnogi odrasli su zlostavljani u različitim organizacijama, ili u političkom životu imate situacije da neko ko je nadređen viče i javno ponižava, pa ljudi to trpe. Ako odrasli ljudi trpe neke odnose koji su neadekvatni, šta očekivati od dece. U ovoj situaciji, za ovu decu je taj čovek je bio nekakav autoritet. Deca su bila svesna da ona odlaze u neku školu u koju želi da ide veliki broj dece i gde su se roditelji, možda, jako potrudili da oni idu, kao i da je to čovek koji je jako važan i koji njih može nešto da nauči i da ih uvede u neku profesiju. To je, možda, nešto što je kod njih stvorilo osećaj da oni moraju da odgovore na sve zahteve te osobe. Iako im to nije prijalo, oni su sebe osećali kao nekog ko je, možda, krivac za sve što se dešava. Važna činjenica je i to da mi u ovom društvu gajimo te tabue da se o takvim stvarima ne priča, da ne treba cinkariti, da je to sramota. Onda i deca to osećaju, osećaju da se o takvim stvarima ne priča. I komentari nakon što je čitava priča predočena vam govore o tome zbog čega neko ne želi da govori i ne želi da se izlaže takvim osobama. Razlog za silovanje nije ni ponašanje, ni izgled, nisu ni godine – jedini razlog je silovatelj. Kod nas još uvek možete da čujete da je neko sam izazivao silovanje i nasilje.  ‘Pa kako se ona oblačila, pa zašto je htela da bude glumica?’. Sve to kad pogledate, meni je razumljivije zašto je neko ćutao o svemu što mu se dešavalo.

Šta nam je činiti, šta treba da promenimo kako se ovakve priče ne bi dešavale?

Uvek će biti ljudi sa takvim sklonostima, ali mi kao društvo smo dužni da ih držimo u situaciji u kojoj će oni biti ukočeni, a ne da se prepuste tim strastima. Mi treba kao društvo da se usmerimo ka tome da stvorimo mehanizam zaštite na zakonskom nivou. Da svaka organizacija napravi svoje procedure i pravilnike, da budu efikasni za onoga ko je bio žrtva. Treba da postoje sertifikati za rad najrazličitijih škola, poput ove Mike Aleksića. Treba ustanoviti sistem prevencije koji će sprečiti osobu sa takvim tendencijama i da ta osoba sebi kaže: možda će se to otkriti i nastradaću.

Bonus video:

 

 

 

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar