Psiholog Ivana Jakšić: Ženama lakše da negiraju zločin

"Postoji skup individualnih i društvenih faktora koji pogoduju tome da se nasilje prepoznaje ili ne prepoznaje, i da se na njega reaguje ili ne reaguje. Prvi problem je što žene ne prepoznaju nasilje i to je i na individualnom planu, ali i na društvenom – patrijarhalna uverenja i sa njima povezana normalizacija nasilja nad ženama pogoduju tome da kad nam se tako nešto desi, mi nismo ni sigurni da je to nasilje, a i kad bismo ustanovili da jeste, često nam nedostaje vere u sebe da bismo reagovali na to", objašnjava Ivana Jakšić, i dodaje da je jako važno raditi na samopoštovanju, jer je ono ključ prepoznavanja  i reagovanja na nasilje."Jako je bitno raditi na samopoštovanju. Ono se gradi od detinjstva i kroz ceo život. Ukoliko devojčice vaspitavate tako da trpe, uvek se povlače i žrtvuju svoje potrebe zarad drugih, vi njima ne gradite veru u sebe i dovoljno čvrste lične granice koje su im potrebne sutra kada se suoče sa nasilnikom. Takođe, ni žene same nisu pošteđene da imaju čitav niz društvenih uverenja koja opravdavaju i normalizuju nasilje. Možete biti žena, ali takođe možete imati uverenje da je u redu da jedna grupa dominira nad drugom grupom", nastavila je Jakšić.Na pitanje zbog čega žene koje su prijavile nasilje i javno govorile o tome, dobijaju pretežno negativne komentare od drugih žena, naša sagovornica odgovara da je u tom slučaju reč o patrijarhalnoj kulturi u kojoj smo vaspitani.

"U društvu u kome živimo, svima nam se na različite načine usađuju patrijarhalna uverenja i često je potrebno mnogo snage i mnogo promišljanja kako bismo te procese osvestili i oduprli im se. Ta uverenja jasno propisuju koja je uloga muškaraca, a koja žena i na odstupanja od tih uloga ne gleda se povoljno. Žene ne samo da su socijalizovane na način koji ih ne ohrabruje da budu glasne i bore se za svoja prava, već ih i drugi mehanizmi sprečavaju da se snažnije odupru. Status žrtve uvek prate osećanja stida i krivice, a da bi se odbranile od tih osećanja žene umanjuju značaj doživljenog nasilja ili ga zanemaruju i zaboravljaju. Na žalost, u tom procesu njihovo samopoštovanje još više strada i žene tako bivaju zatvorene u začaran krug. Nasilje im uništava samopoštovanje koje im je najpotrebnije da bi se oduprle nasilnicima. Umesto nasilnika, za ponovljene slučajeve nasilja one okrivljuju sebe. U slučaju najtežih slučajeva nasilja, poput silovanja, posledice po sliku o sebi, koja je ključna za mentalno zdravlje, još su teže. Videli smo da su glumice koje su prijavile nasilje to učinile tek kada su se osnažile, lično i profesionalno. Ovaj začarani krug može da prekine i društvena podrška kakvoj takođe svedočimo u slučajevima glumica. Pružanjem podrške žrtvama šaljemo poruku da nisu odgovorne za to što im se dogodilo, da nisu bile slabe ili manjkave na neki drugi način i tako im vraćamo snagu i veru u sebe. Verujem da je Danijeli bilo lakše da prijavi nasilnika nakon što je svedočila podršci koju su dobile Milena i druge glumice, kao što će nadam se u budućnosti biti i brojnim drugim žrtvama koje i dalje čekaju zadovoljenje pravde", objašnjava naša sagovornica, koja se potom nadovezala na slučaj Danijele Štajnfeld i Branislava Lečića.Kada je u pitanju slučaj Danijele Štajnfeld i Branislava Lečića, zbunjuju primeri žena koje izražavaju podršku nasilniku."Radi se o tome da je nekim ženama lakše da negiraju da je do zločina došlo, nego da se suoče sa teškom istinom da se ono dešava. Braneći Lečića, one se brane od spoznaje da je svet nepravedan i zastrašujuć za njih."Ivana dodaje da se takve žene identifikuju sa muškarcima, kako bi se odbranile od negativnih osećanja koja idu uz status žrtve."Takođe, važan mehanizam za način da se žene odbrane od negativnih osećanja koja idu uz niži status u društvu i status žrtve, jeste i da smanje identifikaciju sa svojim rodom i tako psihološki poboljšaju svoj status ili se čak identifikuju sa mušksrcima, odnosno grupom koja se više vrednuje u društvu. Tako te žene smatraju da one nikada ne bi tako reagovale, opravdavaju muškarce itd. I u radnom okruženju vidimo slične mehanizme, gde uspešne žene svoje postignuće objašnjavaju time da one nisu kao druge žene. Svi ovi procesi o kojima pričam su automatski, odnosno nismo ni svesni da nam se dešavaju", rekla je Ivana i kazala da se o ovim temama jako malo govori."Malo govorimo o ovim temama, pa nismo ni edukovani da prepoznamo i razumemo. A kada razmišljamo o ličnim iskustvima, bolno je i radije zanemarujemo i trudimo se da zaboravimo. Ipak, baš iz takvih razmišljanja može proisteći razumevanje i podrška koja je potrebna i žrtvama, ali i društvu kako bi se uspešnije borilo sa ovim problemom", zaključila je Jakšić.