Prvi put sam u javnosti plakala u decembru 2015: Pismo bivše nastavnice - Prosveto, neće te slomiti

Imala sam 23 godine kada sam prvi put ušla u učionicu u ulozi predavača. Bila sam dobar student, svi ispiti dati u roku, odličan prosek. Mislila sam – posrećilo mi se. Mislila sam da je dovoljno bilo da budem najbolji student (šta god da je to tada značilo, danas više ne znači isto). U toj učionici sam osećala da moj posao ima svrhu. Svakog dana sam je jasno videla u učenicima, prenosi Danas.

Jednog od tih dana, u decembru 2015. godine, dok sam radila kao zamena u jednoj školi, po prvi put sam plakala u javnosti. Rasplakali su me đaci. Rasplakala su me deca koju sam zavolela dovoljno da nepovratno poverujem da su generacije koje dolaze bolje od nas. Bili su radoznali, spremni da guglaju do besvesti ako im je bitno da nešto saznaju (ili da dokažu da su u pravu), rasuti u mislima i željama, uporni, isključivi i nežni. Bili su sve ono što mladi ljudi jesu – fascinantan skup kontradiktornosti.

U vreme novogodišnjih praznika te godine, uključili su me u svoju malu tradiciju razmene poklona jer su me računali kao svoju. Pismo koje sam dobila tumačilo je moj karakter bolje nego što to danas radi TikTok algoritam. U samo tri meseca, svi moji pokušaji distanciranosti i cinizma pali su pred tom decom koja su prepoznala moj potencijal za dobrotu i iz mene uspešno izvlačila najlepše osobine. Uz pismo sam dobila i „Belu grivu“. Mora da sam u nekom trenutku rekla kako je nikad nisam pročitala, kako bih objasnila da nije sramota ne pročitati baš svu lektiru, a onda zaboravila na to. Ali oni nisu. Želeli su da podelimo i tu emociju.

Prvi put sam se rasplakala pred svima, a da nije bilo od tuge. Raspala sam se od emocija kada sam primila poklon od svojih đaka. I nikome nije bilo neprijatno. Kao na komandu, svi su se skupili oko mene i zagrlili me. Plakala sam slobodno. Plakala sam kao osoba koja se više ne stidi nežnosti.

Sada, devet godina kasnije, kad sam već uveliko otišla iz škole, jer nisam mogla da nađem posao za stalno a morala sam da preživim, kad sam već odavno odustala jer nisam znala šta više mogu da uradim i koliko da čekam priliku za stalno, a da ne stvaram mami dodatni finansijski pritisak, tu scenu ne mogu da izbacim iz glave.
Čini mi se da bi sada svi mogli bolje da razumeju tu emociju jer sličnu situaciju kolektivno proživljavamo sa studentima. Oni takođe bude ono najbolje u nama, pozivaju nas da podelimo emociju, da promenimo svoje navike, svoja uverenja. Posebno ona uverenja koja smo imali o sebi.

Brojne moje kolege su odustale od prosvete. Prekvalifikovali smo se. Mnogi su i otišli iz zemlje. Ne plivamo u parama, ali možemo da preživimo. Svaka naredna generacija je u sve većem broju odustajala od obrazovanja za nastavnike. Na mojoj katedri je iz godine u godinu sve manje studenata. Razumljivo je, jer, ako već moraš da menjaš poziv nakon fakulteta, postoje i lakše opcije za studiranje.

Od vremena kad sam otišla iz škole nastavnici su dodatno opterećeni birokratijom. Time im je onemogućeno da se fokusiraju na đake i nastavni proces. Prosveta je, uz porast nesankcionisanog nasilja prema nastavnicima (i učenicima), postala rizičan posao, pored toga što je potplaćen. Gotovo da se podrazumeva da morate imati nasleđen stan ako želite da preživite u Beogradu od prosvetarske plate.

Ne znam da li je situacija išta bolja u ostatku Srbije ili su i tamo ljudi udavljeni cenama nekretnina. Dodatna opcija jeste da radite još neki posao, ili da neko u vašem domaćinstvu ima normalna primanja. Jedna bivša koleginica mi je rekla da može sebi da „priušti prosvetu“ jer joj je muž programer.

Druga koleginica, pored škole koju voli pa je zato ne napušta, radi još dva posla. Sama je uspela sebi da stvori te prilike, ali to retko ko uspeva da uradi. Nekim delom zbog sposobnosti, ali velikim delom jer je i to pitanje sreće. Treba da razumemo da je jako teško, a na momente deluje čak i licemerno, iz pozicije nastavnika koji jedva sastavlja kraj sa krajem učiti decu da budu autentična i nepotkupljiva.

Nastavnicima koji podržavaju studentske zahteve uporno prete otkazima. Prete im da će biti zamenjeni. Ko je ušao u školu ili ima nekog ko radi u školi, zna kakav je kvalitet tih zamena.

Uplašeni, ucenjeni ili ograničeni ljudi ne mogu nikoga da nauče da slobodno misli. A to je verovatno i cilj. Ipak, deca znaju da računaju. Posebno s novcem, čija im se vrednost i značaj stalno podvlače. Deca znaju da nastavnici jedva preživljavaju. Kada je moj prijatelj ostao bez dela fonda časova, njegov učenik, čiji roditelji imaju fastfood restoran, ponudio mu je da kod njih jede besplatno. Moj prijatelj se nije žalio. Deca sama vide. Deca umeju da prepoznaju dobre nastavnike. I njima će ponuditi sve što imaju na raspolaganju.

Koliko god da to spolja deluje malo, za nastavnike služi kao dokaz da nešto u svom poslu rade kako treba, jer jasno vide da su u deci probudili empatiju. Uz buđenje sposobnosti za kritičko mišljenje, to je najvažniji zadatak prosvete. Sve ostalo su informacije koje se daju naučiti i kasnije. Iz trenutne situacije je očigledno da su misiju prosvećivanja uspešno realizovali oni koji su ostali u školama da se bore protiv sistema koji je vremenom sve više podešavan da ih obezvredi i liši motivacije za rad, posebno onaj vaspitni.

Za mnoge stvari nisam bila u pravu. I sigurno ću praviti još dosta pogrešnih procena, pa zatim menjati mišljenje kad god se suočim s novim činjenicama. Ako prestanem to da radim, znaću da sam izgubila sposobnost da mislim. Ali ono oko čega jesam bila u pravu kad sam prvi put zakoračila u učionicu, i kad sam prvi put plakala u javnosti, jeste što sam verovala u potencijal dece. Ono u šta se nisam usuđivala da verujem je njihova sposobnost da brinu za kolektiv i da istupaju kao kolektiv. Time su prešli igricu. I ne samo da su prešli igricu, već su prešli i preko naše naučene potrebe za vođom.

Priznajem, kad god sam s prijateljima načinjala temu ko može da nas vodi, nismo nalazili odgovor. I nismo jedini. Naviknuti da se to pitamo, nismo shvatali da je pitanje u osnovi bilo pogrešno. Bilo je pogrešno i misliti da su ove „korona generacije“ uronjene u telefone nesposobne za bliskost. Želja za bliskošću je porasla, i konekcije se stvarno grade preko interneta. I ne pucaju tako lako. LJudi se na društvenim mrežama povezuju, organizuju i sele u realno društvo. I tu dolazi na red okupiranje prostora stvarnosti. Iz svojih soba izlazimo na ulicu. Ujedinjeni. Bliski. Delimo istu hranu, istu tišinu i istu buku, zbijeni da se međusobno zagrejemo. Jer nas čak više ni zima ne lomi. Čak ni sneg ne bi mogao da nas iznenadi, uprkos tome što živimo na mestu gde je to, godinama unazad, bilo glavno zimsko iznenađenje za vlast.

U ova tri meseca, postali smo jedni drugima zajednica i setili se da smo svi mi ova zemlja. Ovaj talas buđenja je prevazišao prosvetu, ali bitno je da se prosveta ne slomi pred ucenama. Bitno je da je mi ne napustimo jer je svetlost odatle krenula. U doba globalne krize i mraka, nekako smo našli jedni druge i shvatili da smo zajedno većina. Zajedno smo pravilo koje se mora poštovati. Sad ne smemo da se pustimo. I ne smemo da pustimo telefone. Telefone preko kojih svakog dana na društvenim mrežama oni koji su napustili ovu zemlju gledaju snimke i fotografije sa protesta plačući zajedno sa svima nama. Ali i preko kojih se informišu oni koji su ovde i do sada su se informisali preko tradicionalnih medija. Čak je i moja mama otvorila Instagram da prati šta se stvarno dešava.

Kao likovi u glupom filmu koji doživljavaju epifaniju kad shvate da je ključ za promenu u njihovim rukama, dolazimo do šta-ako-ovo-uspe fantazija. Možda ovde bude bolje nego u trampovskoj Americi. Zvuči kao kliše, ali klišei su klišei jer su najčešće potvrđivane istine.

Posle Autokomande, u kancelariji se čuje entuzijastična buka na ulici. Kolega kaže: „To su studenti. Idu kući.“ Kuća je zapravo fakultet. Na to je mislio. Greška koja i nije bila greška, jer smo ga svi razumeli. Sada i nesvesno tako vidimo fakultete – kao kuću studenata. I konačno vidimo i svoju zemlju kao svoju kuću.

Moji prijatelji, oni koji se nisu samo prekvalifikovali već i preselili, sada maštaju o povratku u svoju kuću.

A ja, ja maštam o onome o čemu dugo nisam smela. O povratku u učionicu.