2
"Kad me put nanese opet u njen grad, znam da neću biti kao nekad mlad. A li, evo, sad se kunem, bar još jednom dok ne umrem, njene usne poljubiću ja...". Svako ko je jutros u ranim jutarnjim časovima zakoračio u Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, s pažnjom je zastao i osluškivao jednog pedesetogodišnjeg pacijenta kako sriče stihove pokojnog kralja muzike Šabana Šaulića, dok u ruci drži plavu, pohabanu fasciklu punu različitih izveštaja lekara, mišljenja, dijagnoza, potvrda i rezultata. U najtužnijim hodnicima u Srbiji ima pacijenata, ali je toliko tiho, da se pesma "Žal" čula čak sa ulaznih vrata.
Najveći borci su tu, strpljivo čekajući da budu prozvani u ordinaciju, a neki su, pak, i dremali sve dok ne čuju svoje ime preko zvučnika okačenog iznad vrata.
Negde oko devet sati ujutru, prolazili smo pored Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije u kom se godišnje od raka leči oko 13.000 pacijenata, dok kroz dnevnu bolnicu, u jednom danu, prođe oko 500.
S obzirom da je sezona godišnjih odmora, ne čudi što je ovog puta, za razliku od marta kada smo u Institutu zatekli, doslovno rečeno, „čoveka na čoveka“, sada situacija bila malo drugačija, ali opet tužna.
Nekoliko ljudi strpljivo je čekalo i sedelo, odmah već u prvom hodniku s leve strane. Sedeli su i posmatrali „ljude u belom“ koji bi čas izlazili iz jedne prostorije, pa se užurbano vraćali u nju.
Baš tu je čekao i naš „pevač“ sa početka teksta – Mioljub iz Loznice koji je došao na kontrolu. Priča nam da ima tumor glave, ali da se „neprijatelj“ proširio na limfne čvorove na vratu. Očajan je, priznaje, jer – ko bi slagao da se ne plaši smrti?
„Naravno da sam uplašen, imam troje dece koje još nisam izveo na pravi put. Đubre malo se proširilo i postade veliko. Ali borim se, ne odustajem. Danas sam došao na kontrolu, poneo sam sve papire i izveštaje, pa ćemo da vidimo kada će mi zakazi konzilijum. Doktor mi je na godišnjem odmoru, pa me je preuzela jedna doktorka, fina je žena i srdačna. Kaže da nema odustajanja, uništićemo ga gde god da krene da se širi“, kaže nam Mioljub koji je tek napunio pedeset godina.
Dodaje da nije mlad, ali da nije još došlo vreme da umre.
„Živi su mi i otac i majka. Zato bih voleo da poživim još zbog dece i zbog roditelja koji neprestano plaču zbog mene. Prošao sam najgore, i zračenja i operaciju, razne lekove i terapije. Ni sam ne znam koliko sam puta ovde ležao. Bogu hvala, pustiše me kući prošle godine. Od tada sam dobro, sve dok nisu primetili čvoriće na vratu. Videćemo šta će dalje biti“, kaže Mioljub pun nade.
„Mioljub Petrović“, prolomilo se ime hodnikom, a naš sagovornik ustade i ode na ovaj najvažniji pregled u svom životu.
Dok smo pričali sa njim, visoka i teška ulazna vrata Instituta neprestano su škripala zbog konstantnog otvaranja i zatvaranja. Pacijenti su ulazili, pa izlazili. Neki bi samo nešto pitali na šalteru sa informacijama, dok bi druge baš ta „teta sa šaltera“ usmeravala rukom levo, desno ili bi pokazivala na lift.
PROČITAJTE JOŠ:
2
0
6
Tako je i Milica iz Rače Kragujevačke pitala kojim putem do Odeljenja za dijagnostiku. Priča nam da je dovela majku jer boluje od raka grlića materice.
„Pretpostavljam da će leći na odeljenje ginekologije, ali nam je naša doktorka rekla da se javimo na dijagnostiku. Šta da vam kažem, rak je smrt. Majka je napolju, sedi na klupi jer joj je loše od jutros, ima mučnine i povraća. Već je primila jednu hemioterapiju, dobro je odreagovala taj dan, ali od jutros loše. Pa smo došli neplanirano. Nemamo uput, pa se nadam da će nam neko primiti. Beograd je najbolji za onkološke pacijente i zato sam rekla mami: Voziću te svaki dan, nije mi teško, samo ti da mi budeš dobro“, kaže nam Milica, ne krijući suze zbog majke koja je sedela napolju, čekajući da ćerka dođe po nju.
Koračajući hodnicima ove zgrade, nailazimo na različite šaltere sa pacijentima koji čekaju. Sede, gledaju se međusobno, jedni se došaptavaju, drugi čačkaju telefon, dok neki i dremaju. Čeka se na prijem, laboratoriju, dnevnu bolnicu, hemioterapiju, ambulante…
Nailazimo i na one koji su, reklo bi se, u prolazu ili se raspituju za nekog svog koji možda leži na nekom od odeljenja.
„Moj brat je bolestan, došla sam po neki papir da bi mogao da dobije lekove od svog izabranog lekara“, kaže mlada devojka dok je prilazila šalteru, dodajući:
„Čekam već dva sata samo da bih dobila jedan papir. Ne krivim ni sestre ni lekare, zaista imaju pune ruke posla, ljudi čekaju od jutra i to straiji uglavnom, neki su čak i u invalidskim kolicima. Ali mislim da je ovo moglo da se reši na prethodnoj hemioterapiji, nego je doktor zaboravio tada da mu da. Stevan je, inače, sportista, ima 28 godina i oboleo je od raka. Noga je jednog dana počela da mu plavi, potom da natiče, pa su mu je odsekli. Teško je to podneo, ali videvši kakvi sve pacijenti dolaze, malo se primirio“, kaže Stevanova sestra.
„Ja sam Stefana, mi smo blizanci. On je Stevan, a ja Stefana. Eto“, kratko je izgovorila ona.
Suteren, prizemlje, prvi sprat, drugi, treći, četvrti. Svuda pacijenti, na koju god stranu da se okrenete, u kom god pravcu da pogledate, na svakom spratu, u svakoj čekaonici i hodniku, iza svakog ugla, sede, stoje, šetaju.
Strah, tuga, bol, očaj, ali i trunka nade, stanuju u pogledima onih koji najteže bitke biju iz dana u dan i još se ne predaju.
Zakazivanje nema nikakvog smisla, tako bi se reklo na osnovu reči Slavice iz Obrenovca koja čeka već dva ipo sata, iako je imala zakazan termin.
„Gužve su svuda i ne vredi zakazivanje. Nisu za to krivi lekari, oni stvarno pocrkaše od posla. Ali previše je bolesnih da bi nas ovako šetali. Beogradu je neophodna veća ustanova, ovde nema mesta za celu državu i region. U prostoriji za hemioterapiju često bude i deset pacijenata, u maloj sobi bez prozora, bez vazduha. Gušimo se tamo, a provodimo u njoj previše vremena“, kaže Slavica dodajući da je leto možda bilo pravo vreme da se nešto „sredi i preuredi“.
„Vidite i sami da nema puno pacijenata. Ima, ali ne toliko kao što je bilo u januaru, kada sam bila na kontorli. Znači mogli su sada nešto da urade, da reše to sa kupatilima, pa nije valjda to tolika investicija?“, pita se Slavica aludirajući na sobe u kojima su bolesnici, bez kupatila.
Očigledno je ležela na odeljenju, pa zna.
A skoro sve oči, u ovom delu hodnika, bile su uprte na stariji bračni par iz beogradskog naselja Konjarnik. Oboje su onkološki pacijenti.
„Da srećo, i Slavoljub i ja imamo rak. Eto šta vam je život. Meni je tek dijagnostikovan, a on se već nekoliko godina bori. Nažalost, izmučen je, u kolicima je, ali smao da je on meni živ. Šta da vam kažem, čuvajte se. Nisam radila mamografiju odavno i eto, iznenadih se na pregledu. Nepažnja, nerazmišljanje. Vlajda sam se usmerila prema Slavoljubu, pa sebe nisam ni gledala. Biće valjda dobro“, kaže nam Mirjana, Slavoljubova žena.
Zgrada Instituta stara je 80 godina. U njoj se godišnje leči 13.000 ljudi, od toga je 6.000 novodijagnostikovanih, a među njima je oko 70. dece. Neminovno je da je najveći pritisak upravo na ovu ustanovu, jer u nju pacijenti hrle sa svih strana, iz svih delova Srbije, pa čak i iz regiona, smatrajući da je „ovde najbolje“, bez obzira na gužve i čekanje po nekoliko sati.
Direktor Instituta dr Milan Žegarac objasnio je u intervjuu za naš portal da se ranije lečenje završavalo sa jednim ili dva modaliteta, dok ih sada bude bar pet jer je lečenje napredovalo.
„Hemioterapija, imunoterapija, target terapija, zračenje, operacije i možda je zato najveći pritisak na našu ustanovu. Ovde dolaze ljudi na konzilijume, imamo brojne stručnjake koji leče maligne bolesti i sve je skoncentrisano na jednom mestu, pa ne čudi što svi oboleli hoće u Beograd. Za to postoji opravdanje jer nije svejedno kako će se čovek lečiti. Ako onkološko lečenje krene kako ne trteba, vrlo je teško da se posle ispravi. Neki ljudi ostanu da se leče ovde, a mnoge preusmerimo i na unutrašnjost. Ipak najveći deo ‘kolača’ završava kod nas, što je ogroman pritisak na ustanovu, odnosno na lekare“, kaže direktor Instituta.
Zbog ogromnih gužvi, zdravstveni radnici u Institutu su od amfiteatra napravili čekaonicu. Problem su i sobe bez kupatila u kojima leže hospitalizovani, kapaciteti su stalno popunjeni, a to su sve problemi koje samo nova zgrada može da reši i zato je ona hitno potrebna.
Dr Žegarac za Nova.rs ističe da se spremaju radovi i na zgradi „Onkologije 2“, o čemu će javnost uskoro biti obaveštena. Napominje da se trenutno renovira Odeljenje Medikanle onkologije.
„Radimo u dve faze i pravimo tri nove dnevne bolnice. Jedna će biti na prvom spratu na mestu stare biblioteke. Druge dve biće na spratu iznad gde su bile sobe Medikalne onkologije. Pacijenti su delimično preseljeni. Jedan deo je ostao na medikalnoj, a drugi je preseljen na Odeljenje radioterapije. Svi uredno primaju hemioterapiju. Očekujem da će radovi trajati maksimum 20 dana“, kaže dr Žegarac.
U Srbiji od različitih vrsta raka godišnje oboli više od 40.000 ljudi, dok ova podmukla bolest odnese više od 20.000 života.
Naša zemlja je na 18. mestu u Evropi po učestalosti obolevanja od malignih bolesti, a na drugom mestu po smrtnosti. Po broju umrlih od raka pluća smo na prvom mestu, a u samom vrhu smo i po broju umrlih od raka dojke i raka grlića materice.
BONUS VIDEO: Bolovanje ide na skener: Ministarka Grujičić, najavila je još jedan drastičan reformski rez