Profil pandemije u Srbiji: Najmanje verujemo političarima

Prošlo je mesec dana od kada je u Srbiji registrovan prvi pacijent zaražen koronavirusom. Grupa psihologa sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu je još tada počela da prati psihološke promene, a na pitanja o mišljenju, brigama, informisanju i ponašanju je odgovaralo više hiljada ljudi. Ovaj presek stanja je prikazan na osnovu analiziranih odgovora 4.200 učesnika iz cele Srbije, a sa nama ga je podelila upravo doc. dr Damnjanović."U pitanju je veliki broj, koji će nastaviti da raste, pošto ćemo i ubuduće pratiti situaciju, ali uzorak nije reprezentativan, što znači da je uopštavanje rezultata ograničeno, a cifre ovde nećemo navoditi", kaže ona na početku za Nova.rs. U nastavku prenosimo zaključke do kojih su ona i kolege došli za proteklih mesec dana.Prvih mesec danaUspeh suočavanja sa pandemijom, pored zdravstvenog sistema, leži u potpunosti na nama. Cilj je bio da uočimo psihološke pravilnosti kroz vreme i da vidimo da li postoje neki događaji, informacije ili oklonosti izolacije koji su posebno izazovni.Ovo je specifičan društveni, ali i lični izazov, u kom je naš mali svet odjednom vidljivo stopljen sa velikim svetom. Ukratko, hteli smo da vidimo šta nam je ovih mesec dana uradilo.

Vreme je zaista počelo sporije da teče i kao da smo se, nakon početnog šoka, navikli na to da je ovo trenutno naša realnost i čini se da polako postajemo "slepi za promene" i u ovoj situaciji. Koliko dugo će ova "normalnost" da traje  niko nam nije rekao, i iako je situacija teška, neobjašnjena i neizvesna na mnogo načina, čini se da se naši ljudi, i ljubimci, dosta hrabro i solidarno nose sa situacijom. Ukratko, hteli smo da vidimo šta nam je ovih mesec dana uradilo, da li smo postali "slepi za promene" i kako pandemija izgleda nama običnim ljudima.StrahLjudi su uplašeni i zabrinuti, kao što je i očekivano, a ponekad i potpomognuto. Od pojave nultog pacijenta, prvih deset dana zabrinutost, količina razmišljanja o "koronavirusu" i procena ozbiljnosti situacije rastu sa svakim danom i dostižu prvi vrhunac 17. marta, kada je uvedena i prva u nizu zabrana kretanja.Uverenje da je moguće da se ograniči širenje infekcije je dosta nisko, a još više opada nakon zabeleženog prvog smrtnog slučaja tj. kao da u tom danu uviđamo da pandemija ne može da se zaustavi, da je stvarna i da je opasna. Danas i zabrinutost i procena ozbiljnosti situacije jesu više nego pre mesec dana, ali su i niže nego u najtežim trenucima. Drugim rečima – izgleda da smo se u nekom stepenu adaptirali na stanje stalne i "optimalne" zabrinutosti. Važni aspekti ovakvih situacija su i osećaj kontrole nad sopstvenim životom i situacijom, ili suprotno tome, osećaj bespomoćnosti.

Ljudi se osećaju bespomoćno, a skok u tom osećanju smo zabeležili kada se u javnosti pojavila ideja, a zatim je i predsednik Aleksandar Vučić potvrdio, o razmatranju da se uvede "dvadesetčetvoročasovni policijski čas".U psihološkom smislu, u poslednjih mesec dana čitavi naši životi su svedeni na jednu temu i izgleda da jedino što možemo da uradimo je – da ne radimo ništa. Deluje kao da je informisanje jedino što "radimo". Briga i objektivna nemogućnost kontrole velikog sveta i subjektivna težina kontrole malog sveta su dodatno pojačani ako nam situacija nije razumljiva. Kako bismo ispunili bazičnu psihološku potrebu da razumemo i objasnimo sebi svaku, pa i ovu situaciju, nastojimo da saznamo i povežemo različite podatke iz brojnih formalnih i neformalnih izvora.Upravo smo to i radili u proteklih mesec dana, informisali smo se gotovo duplo više nego što smo to radili pre pandemije. Ipak, raskošna mešavina određenih podataka, emocija, poruka koje dobijamo mogu dodatno da nas uznemire, jer su informacije o broju zaraženih i preminulih same po sebi teške i tužne. U takvom veoma napetom informisanju o jednoj jedinoj temi, beležimo trend stalnog rasta doživljaja uznemirenosti usled informacija, a koje je najviše u utorak 30. marta, što je dan kada su ljudi iščekivali da li će biti potpunog zatvaranja.Kome najviše verujemo?Od početka pandemije, po našim podacima, najviše smo se informisali na medijskim portalima i portalima institucija, i na društvenim mrežama, a u poslednjih mesec dana je poraslo i oslanjanje na televizijske sadržaje, budući da smo i više kraj naših malih ekrana gde čujemo baš svašta. Ipak, ne verujemo svim izvorima informacija u istoj meri.Važan činilac ovakvih životnih situacija je i mreža poverenja u kojoj se krećemo, dakle kome i koliko verujemo kako u društvu, tako i kao izvorima informacija. Za verodostojnost informacija najviše verujemo naučnicima i ličnim lekarima, Institutu za javno zdravlje "Batut", drugo mesto dele zdravstveni sistem u celini i Ministarstvo zdravlja, nešto niže su društvene mreže i tradicionalni mediji, a na dubokom stabilnom dnu su političari.Zanimljivo je i to što čitavog meseca kao izvor informisanja koristimo i društvene mreže, a istovremeno smo svesni da takvi izvori nisu pouzdani.Koliko smo odgovorni?U našem ispitivanju, velika većina ljudi procenjuje da se pridržava zadatih i higijenskih i mera samoizolacije. Da prate uputstva, pokazuje i to da upravo od momenta kada je rečeno da su Domovi zdravlja prvo mesto za javljanje, ukoliko se primete simptomi (31. mart), ljudi u našem istraživanju kažu da bi se tu i javili, što do tog momenta (ispravno) ne bi radili.

Do sada nam je svima najviše prešlo u rutinu pranje ruku i izbegavanje bliskih kontakata sa ljudima, a češće i peremo veš. Ljudi kaži da su u talasima nabavljali osnovne potrepštine za rezerve, u meri u kojoj su mogli da priušte i da pronađu ono što im treba, manje naravno - maske, rukavice i dezinfikatore.Koliko znamo?Kao i u životu pre pandemije, ako ga se sećate, tako i sada – skloni smo da ponekad precenimo svoje znanje, na primer kada mislimo da detaljno znamo kako nastaje rosa, a zapnemo u objašnjenju, to ponekad u psihologiji zovemo "prividno razumevanje" i "pristrasnost preteranog pouzdanja". Ponekad i potcenjujemo znanje i veštine, kada na primer podrazumevamo da je kuvanje "prosto" i da to svako zna.Da li svoje znanje o pandemiji precenjujemo ili potcenjujemo i da li bi nam znanje olakšalo nošenje sa ovom situacijom?Zanimljiv uvid u to kako doživljavamo pandemiju može da nam pruži i praćenje subjektivne procene znanja o ovom virusu, odnosno praćenje toga koliko ljudi misle da znaju.Dakle, ljudi znaju koje su mere predostrožnosti i sprovode ih. Ali da li to što ih znamo i što ih se pridržavamo, znači i da ih i razumemo, i da li bismo voleli da ih razumemo?Uprkos tolikom opsežnom informisanju, upadljivo je i ono što ne čujemo, barem ne u istaknutoj i nedvosmislenoj formi – na primer kako virus funkcioniše... Ili, i dalje, mesec dana kasnije, postoje direktno suprotstavljene informacije kojima smo bombardovani o nošenju maski. Izloženi smo i upozorenju da izbegavamo velike grupe ljudi. Gde se tačno danas nalaze te velike grupe, osim ako ne morate da idete na posao?

Ilustrujmo: na početku pandemije, u prvih par dana, trećina naših ispitanika je odgovarala da ne zna da li se ovaj virus zadržava na čvrstim površinama čak i do 14 dana. Razumljivo, to je dosta specifičan podatak, a bilo je toliko toga da se savlada  tih prvih dana. Četrdesetak procenata isptanika je ispravno odgovorilo, a dvadesetak procenata je pogrešilo. Mesec dana kasnije, dilema oko ovoga ostaje: 20% naših ispitanika ne zna odgovor na ovo pitanje, 17% greši, a 63% ispravno odgovara.Drugim rečima, za mesec dana, naglasak u obaveštavanju nije bio u objašnjavanju par osnovnih činjenica, pa u ovom slučaju i dalje imamo više od trećine zbunjenih ljudi u našem istraživanju, što ne čudi, jer je o ovom pitanju bilo barem 10 različitih informacija po medijima.Možemo da pretpostavimo da onda njima ni mera nesedanja na klupu u parku nije jasna, kako da bude? Baš u toj razlici između prihvatanja i sprovođenja mera i toliko cenjene poslušnosti s jedne strane i zbunjenosti, neznanja i brige sa druge strane leži prostor u kome možemo ljudima da olakšamo podnošenje ovolike odgovornosti na koju niko od nas nije navikao.Kako dalje? Kako naši podaci pokazuju, ljudi su zabrinuti, zato što nisu maloumni, nema potrebe da ih dodatno plašimo, a i neopravdano je psihološki. Strah je vrlo kratkotrajni motivator za složena ponašanja, mora stalno da se podgreva. Umesto toga, nedvosmislena težina i opasnost ove situacije i utemljenost mera bi mogle da nam se objasne jednostavnim, jednoznačnim i istinitim informacijama, a takvo deljenje znanja i razumevanja jedina je osnova prave solidarnosti.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram