Da li se sećate gde ste bili pre dve nedelje? Da li se sećate šta ste radili kada ste saznali da se tamo negde dešava epidemija koronavirusa? Verovatno ne. Da li se sećate gde ste bili kada je počelo bombardovanje, kada ste čuli da je ubijen premijer Đinđić, ili kada je umro Tito? Verovatno da. Za vesti o nastupajućoj pandemiji nismo znali da treba da nam budu važne. A to je bilo pre samo dve nedelje, i kao da smo potpuno izgubili kontrolu.

Piše: Doc. dr Kaja Damnjanović sa Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Blog prenosimo sa sajta Hemofarm fondacije.

Pošto ne možemo da izmislimo vakcinu, niti da lečimo, za šta je potrebno i vreme, mi psiholozi možemo da razumemo kako se ljudi osećaju i ponašaju u ovim situacijama i da pomognemo u daljem toku pandemije, koja će neminovno trajati i u toku koje će se medicinari boriti i na terenu, ali i u laboratorijama tražeći lek i vakcinu. Ovo nije blickrig, i virus može da nas pobedi samo u prvoj rundi.

2050 ljudi učestvovalo u istraživanju

Laboratorija za psihologiju, Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu počela je da prati psihološke aspekte pandemije u Srbiji 48 časova nakon petka, 6. marta, kada je registrovan nulti pacijent.

Upitnik koji koristimo su napravili naši saradnici sa Filozofskog fakulteta u Ljubljani (pandemija je prvo došla u Sloveniju), pa smo tako brzo mogli da prevedemo i prilagodimo ovaj psihološki upitnik i za Srbiju. Istraživanjem, koje još traje, pokušavamo da iscrtamo psihološki profil pandemije u Srbiji tako što smo ljude iz cele zemlje zamolili da odgovore na pitanja koja se odnose na to kako se osećaju, gde se informišu o pandemiji, kome veruju, i konačno, šta rade i kako postupaju?

Našem pozivu se u prvih deset dana odazvalo 2050 ljudi iz cele zemlje. Naš cilj je bio da sagledamo šta su psihološke pravilnosti u ovakvoj situaciji. Od velike je važnosti da naglasimo da, iako je u pitanju veliki broj (koji raste i dalje), naš uzorak nije reprezentativni, što znači da je uopštavanje rezultata ograničeno. Ipak, možemo da uočimo kako ljudi reaguju na pandemiju koronavirusa.

Solidarnost u osećanjima

Najvažnije što su podaci pokazali je to da se svi osećamo isto. Niste sami i niste jedini. Svi smo zabrinuti i osećamo da nemamo kontrolu nad dešavanjima u zemlji, ni nad svojim životom. Svi živimo u situaciji velike psihičke neizvesnosti, i strepnja nas prožima.

U početku, 8. marta, prosečna zabrinutost i procena ozbiljnosti situacije su bile umereno visoke. Ljudi su tada razmišljali o epidemiji, a vera u to da širenje bolesti može da se zaustavi bila je niska. Kako je vreme odmicalo, intenziteti straha i pratećih negativnih emocija počeli su da rastu i do poslednjeg merenja ostali su na maksimumu.

Ljude pomalo umiri kada čuju da postoji strategija i kada se sprovode sistemske mere. Pandemija u sopstvenoj zemlji je verovatno jedna od retkih situacija u kojima je tako očigledno da svi osećamo isto, a brojevi (koji su ovde namerno izostavljeni, jer je istraživanje u toku) to potvrđuju. U takvim neizvesnim situacijama, ljudi još više nego inače imaju potrebu da se uhvate za nešto što će nam osmisliti situaciju, postaviti neku strukturu i na osnovu čega ćemo moći da predvidimo šta će se dalje dešavati sa nama i sa našim svetom. A za šta se hvatamo?

Najviše verujemo naučnicima, lekarima i Institutu za javno zdravlje “Batut”

Ako gledate vesti i tražite informacije o epidemiji i bolesti po ceo dan, ni u tome niste sami. Informacije i tzv. informacije dolaze iz brojnih izvora, ali naši ispitanici imaju jasan redosled kojim izvorima informacija veruju: veruju naučnicima, lekarima koje lično poznaju i Institutu za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut.” Ukratko, ljudi znaju da medicina može da pomogne, ali se brinu da li sistem može da podrži medicinu?

Izvor kome verujemo nam nije uvek dostupan, pa se okrećemo onome što nam jeste dostupno, a to su medijski portali, društvene mreže i sajt instituta Batut. Sa protokom vremena, raste i oslanjanje na televizijski sadržaj, što verovatno ima veze i sa ostankom ljudi kod kuće. Na svaku pravu dolazi barem po jedna lažna, i dve pogrešne „informacije“ pa se od mnogih ljudi može čuti „više ne znam kome da verujem“.

Velika količina šuma u informisanju doprinosi strepnji. Iako smo se u informisanje upustili iz najbolje namere: da bismo bili odgovorni i obavešteni, navedeno možemo da označimo kao „uznemirujuće informisanje“. Ako je neko od vas ikada imao ambicije da se popne na kutiju na uglu u prometnoj (virtuelnoj) ulici, da bude guru, profesionalni objašnjavač svega ili nešto slično – sad je vaš trenutak, lako ćete dobiti najmanje 100 sledbenika. Najmanje.

Svi želimo da nam neko konačno objasni kako se naš život okrenuo ovako naglavčke, kako da ga kontrolišemo i kada će i kako da prođe ovo stanje? A hoće. U takvoj informacionoj mreži, briga raste, a ponašanje prati tu brigu. Šta onda radimo da bismo povratili kontrolu koju nismo uspeli da uspostavimo informisanjem?

Nije lako ljudima da se „prebace“ na pandemijsko ponašanje

Kupujemo. Prvo kupujemo, pa onda primenjujemo i sprovodimo mere koje su nam naložene. Ljudi jesu kupovali namirnice i kućne potrepštine više nego pre prvog registrovanog slučaja, ali su još više, u prvih sedam dana epidemije, kupovali zdravstvenu robu, kao što su različiti dezinfikatori, rukavice, maske.

Kako je vreme odmicalo, i kako je rastao strah, a posebno nakon proglašenja vanrednog stanja, ljudi su počeli da kupuju namirnice, medicinske robe ionako više nije ni bilo. Psihološki važan dan je, pored početka epidemije i proglašenja vanrednog stanja, i petak, 13. mart, kada je psihološka situacija maksimalno nejasna, pa ljudi opsedaju zdravstvene ustanove, polako počinju da uviđaju da se nešto veliko dešava, da treba nešto da urade i da „nekako“ treba da se ponašaju, ali u tom momentu još ne znaju kako.

Nije lako ljudima da se „prebace“ u pandemijsko ponašanje. Ni u tome niste sami. Nemamo to dugme na koje se pali „pandemijsko ponašanje“, mi to ponašanje ne znamo i sada ga svi ubrzano učimo, u nadi da ćemo mi kao vrsta biti pametniji i da ćemo brže uskratiti teren virusu, nego što će virus osvojiti naše ćelije.

Kako da uspostavimo kontrolu nad životom?

Povlačenje i zaustavljanje života vam verovatno deluje kontraintuitivno: kako da ne radim ništa da bi se desilo nešto? Neki ne mogu u izolaciju zbog posla i radnih obaveza. Pogledajmo to ovako: Ovo je rat između virusa i ljudske vrste.

Fascinantan je biološki mehanizam virusa: svako naše ljudsko kretanje i prolazak u prostoru je prostiranje crvenog tepiha četama virusa. Snaga virusa leži samo u našoj ljudskoj ćeliji koju on bukvalno ukrade. U njoj i samo u njoj se razmnožava, vozi se na našoj energiji i na našoj brzini, a na neživim površinama danima čeka da naiđe novi čovek i da se useli na njegove ćelije.

Ne može da leti, ne može da se kreće, ne može da živi bez nas. Kontranapad ljudi je da virusu (a ne ljudima) presečemo snabdevanje i dotok energije, što je valjda klasičan vojni manevar, da mu uskratimo brzinu, izvučemo tepih koji smo mu prostrli i izbrišemo prostor u kom se kreće i ćelije u kojima se razmnožava. Treba da se zaustavimo, da stojimo, stojimo i stojimo i da svi solidarno budemo postojani u tome.

Kontrolisanjem sebe dobijamo vreme za medicinu

Uspostavljanje kontrole nad svojim životom koja nam je neophodna za psihički i fizički opstanak ne svodi se na prekomerno informisanje, ni na kupovinu, pa ni na smirivanje sopstvenih osećanja – ona su, videli ste, zajednička i normalna. Ne svodi se čak ni na kontrolu virusa, njega sada ne možemo da kontrolišemo, ali moramo da kontrolišemo sebe, (samo)izolujemo se i dobijemo vreme za medicinu. Udahnimo, primirimo se i sačekajmo da prođe. A proći će, videćemo ko će biti brži, mi u zaustavljanju ili virus u kretanju.