2
Problem u Srbiji nije toliko u rudarenju litijuma koliko u nepoverenju građana u vlast, kaže Olivia Lazard za Novi magazin i dodaje da će, ako Evropska unija ne bude imala pristup tim retkim sirovinama, koji su neophodni za „zelenu“ agendu, to izazvati nestabilnost.
„Budimo jasni od početka – rudarenje litijuma je destruktivno. Ne postoji zaobilazan način. Pitanje je koliko je destruktivno? Koliko je invanzivno i kako utiče na prirodnu okolinu? Ovde postoje različite tehnologije. U slučaju Srbije postoje nalazišta litijuma u Jadru. U tim nalazištima, osim litijuma, pronađena je još jedna ruda, koja se sada naziva jadar, koja je takođe neophodna za eru dekarbonizacije. Veoma je retko naći nalazišta koja imaju taj kvalitet i da se u njima nalaze različite a retke sirovine“, kaže za Novi magazin Olivia Lazard, saradnica Karnegi Evropa, odgovarajući na pitanje da li postoji bezbedna tehnologija rudarenja litijuma koja garantuje očuvanje okoline, imajući u vidu koliko je značajno pitanje rudarenja litijuma u Srbiji.
„U Srbiji postoji velika koncentracija nalazišta litijuma, koja privlači brojne interese. Ako pogledate kompanije poput Rio Tinta, može se videti da su oni razvijali tehnologiju i da je koriste i za iskopavanje istih sirovina i u SAD. I da imaju iskustva i sa ostalim retkim sirovinama, poput jadra. Takođe, Rio Tinto je deoničarska firma sa sedištem u Londonom. To zahteva da oni poštuju standarde za zaštitu prirodne sredine. I da imaju društvenu odgovornost. Šta to konkretno znači? Ako kompanija poput Rio Tinto ne ispuni standard po pitanju zaštite životne sredine, kao što nije urađen u Australiji ili Papua Gvineji, onda su u ozbiljnom riziku po pitanju njihovog poslovnog ugleda. I u tom smislu postoji i veliki rizik za njihovo dalje poslovanje, jer oni odgovaraju vlasnicima deonica“, napominje ona.
Kada pogledamo Srbiju, kako kaže, možemo da vidimo da bi se litijum rudario novim tehnologijama.
„Rudnici u Srbiji bi bili ispod zemlje, a ne kao u Čileu na površini. U svakom slučaju treba otvoriti debate u Srbiji o Rio Tintu u kojoj bi učestvovali svi, i aktivisti i akteri iz celog sveta iz oblasti rudarstva ne bi li se na taj način razjasnile određene stvari. O svim problemima treba razgovarati otvoreno, transparentno, i na tehničkom nivou. Naravno, to podrazume i da postoji želja za debatom. U svakom slučaju, upravo kroz raspravu treba odlučiti da li rudnik treba otvoriti ili ne, da li će to raditi Rio Tinto ili neka druga kompanija… I takođe treba imati na umu da kineske kompanije, na primer, imaju značajniju istoriju narušavanja prirodne okoline… Sve te informacije treba da budu deo debate u Srbiji“, ističe Lazard.
Upitana koji bi bili glavni benefiti kada bi Srbija odlučila da počne s rudarenjem litijuma, ona napominje da često kada imamo privatnog aktera koji investira u određenu zemlju, prva stvar na koju ljudi gledaju je dobit od investicije i koliko se ubira porezom.
„U Srbiji će dobit od investicije biti oko pet posto. Ima brojnih rasprava o tome da je to nisko, ali u odnosu na druge zemlje, to je značajno visoko. Postoji poreski sistem, koji je vezan za poreski sistem lokalne vlasti, odnosno kojim se definiše koliko treba da se investira na lokalnom i nacionalnom nivou. Ako nešto nije adekvatno po ovim pitanjima, to građani Srbije moraju da odluče i debatuju o tome. U svakom slučaju ovo je temeljno pitanje zakonske regulative. Problem u Srbiji, koliko sam shvatila, nije toliko u rudarenju litijuma, koliko o nepoverenju građana u vlast. Postoje brojne dezinformacije, nepoverenje, manipulacije, polarizacije i politizacije debate“, naglašava Lazard.
Kada ljudi kažu da ne veruju da će kompanija poput Rio Tinta doneti benefit Srbiji već da će pre doprineti političkom establišmentu i korupciji na račun građana Srbije, Lazard na to odgovara: u redu, ako je to tako, zašto ne iskoristiti dolazak Rio Tinta da se fokus stavi na to šta je neophodno da se tehnički i legalno napravi sistem zakonskih, pravnih teža i ravnoteža kako bi se osigurala transparentnost i ekonomska dobrobit za sve građane
„To može da se posmatra kao mogućnost da se učvrsti demokratija, odnosno da se ojača sistem teža i ravnoteža. To je stavljanje u fokus pravih stvari na pravi način. Treba se baviti time koliko rudarenje može da doprinese razvoju zemlje. Svako rudarenje nije samo rudarenje već ono mora biti povezano sa industrijom i eko sistemom, infrastrukturom i sistemom vlasti. Ako se krene sa rudarenjem, građani Srbiji mogu da kažu da oni u tom kontekstu žele da budu deo ‘zelene’ revolucije, odnosno revolucije ‘čiste tehnologije’, i da se sa EU razgovara o tome kako unaprediti, na primer, industriju za razvoj baterija ili električnih automobila u Srbiji i ne samo u Srbiji nego kako da ta investicija bude pozitivna i za ceo region“, smatra Lazard.
Prema njenom mišljenju, Srbija je klimatski najranjivija zemlja na Zapadnom Balkanu i kako bi krenula ka tom novom dobu mora da se razvija i kao zemlja i kao sused.
„Upravo zbog toga je ovo izuzetno kompleksno pitanje i ne može se svesti na potvrdni ili negativni odgovor na pitanje o otvaranju rudnika. Moramo da postavimo pitanje koliko košta otvaranje rudnika, koliko košta neotvaranje rudnika, koji su benefiti rudarenja i korišćenja te situacije kao kanal za politički dijalog unutra države, regionalnu saradnju i razvoj partnerstava koji bi pomogli Srbiji u daljem ekonomskom razvoju“, naglašava Lazard.
Ceo intervju Olivie Lazard pročitajte u Novom magazinu.
BONUS VIDEO: Građani Rekovca sprečavaju istraživanje litijuma
