0
Početak školske godine je sam po sebi stresan i po decu i po roditelje. Ovoga puta dodatan nemir unosi korona i nove mere koje podrazumevaju ono što deci nije svojstveno - oprez, sputavanje, distancu i nošenje maski. Nervozu donosi i neizvesnost - činjenica da zapravo još uvek i ne znamo kako će izgledati početak nastave u praksi: klackamo se izneđu onlajn nastave i povratka u klupe. Stručnjake smo pitali kako sve to utiče na decu, kako ih pripremiti za nešto, a da ni sami ne znamo za šta?
Stručnjaci primećuju da ponašanje odraslih i onih koji donose odluke nimalo ne pomaže deci, već donosi dodatnu zbunjenost i strah.
„Ključni problem je to što niko nije promišljao detaljno i ozbiljno. Slušali smo protivrečne izjave ljudi iz Kriznog štaba. Kon prvo kaže: Moraju troslojne maske, pa onda vidi da to nije baš popularno i na kraju kaže može bilo koje. Ta vrsta neizvesnosti, opterećenosti i neorganizovanosti, to sigurno stvara nesigurnost kod roditelja, a samim tim i kod dece. Roditelji su vrlo nesigurni pored ovakvog kriznog štaba. Izgubljeno poverenje je ključni problem, a to se odražava i na decu“, kaže za naš portal pedagoškinja i profesorka na Filizofskom fakultetu Dragana Breneselović.
Što se samog polaska u školu tiče, ona smatra da deca već mesecima žive sa svešću o koroni, pa im nošenje maski i sva nova pravila nisu nepoznata. Ipak, deluje joj nerealno da deca ceo dan nose u školama po ceo dan i da se striktno toga pridržavaju.
„Ko može ceo dan da bude sa maskom, a pogotovo deca?“, konstatuje naša sagovornica i ocenjuje da će deca imati potrebu da skidaju i pipaju maske.
Ona smatra da će biti teško održavati disciplinu na odmorima. Istovremeno, ona se pribojava poruka koje se šalju deci i teško joj je da prihvati takozvanu novu normalnost
„Počinjemo da učimo decu da treba jedni od drugih da se sklanjuju, strepe, plaše, da nemaju te bliske kontakte, učimo ih gomilu stvari koje nisu dobre. To je zastrašujuće. Da li sada pripremamo decu za takav svet gde počinjmo da se plašimo jedni drugih i da se izolujemo? Ipak, ja uvek verujem u decu, tako da, mislim da ne postoji način na koji ćete vi decu, makar za vreme odmora, sprečiti da se ponašaju prirodno – da se igraju, da se grle. Sve drugo je neprirodno i jako me nervira ta floskula nova normalnost, jer ovo u čemu mi živimo nipošto nije normalnost, jeste nova realnost ali je daleko od normalnosti“, oštra je Breneselović.
Ona primećuje da će striktno pridržavanje mera u školama biti neizvodljivo bez strogog nadzora i mera, što je, ocenjuje pedagoškinja, užasno.
„Da pretvorimo škole u kasarne, da izlaze po određenom rasporedu i pojedinačno iz svake učionice da se ne bi sreli, da im zabranjujemo u dvorištu da se uzajamno mešaju. Ako hoćemo da to tako izgleda, to može samo kroz neke vrlo oštre mere i zabrane“, kaže Breneselović.
Naša sagovornica primećuje da će najteže i najpipavije u novim okolnostima biti sa prvacima koji nemaju nikakvu predstavu i ne znaju šta je škola u praksi.
„Pogrešno bi bilo servirati neke priče zastrašivanja, to je kontraproduktivno. Možda bi najproduktivnija poruka mogla da bude – moramo malo više da vodimo računa. Ne bih dramatizovala priču oko škole“, poruka je za roditelje.
Breneselović smatra i da onlajn nastava nije dugotrajno rešenje i podseća da škola treba da ima i vaspitni, a ne samo obrazovni karakter.
„U školu se ide i zbog drugih stvari, a ne samo zbog učenja. Važna su druženja, prijateljstva i neke druge aktivnosti. Onlajn nastava kakva je bila tokom prošle školske godine, ne može da razvije saradnju među decom i osećaj zajedništva, to ne može da se nadomesti. Onlajn nastava nipošto ne može da bude dobra zamena za školu. Da dete sedi ispred televizora i da odsluša lekciju, nije poenta obrazovanja u memorisanju stvari, već u tome da deca misle, da istražuju, da sarađuju jedni sa drugima“, ukazuje sagovornica.
Psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Baucal poručuje da je važno da roditelji pripreme decu. Potrebno je da se roditelji dobro informišu, procene okolnosti, ali i da konsultuju svoje dete, da čuju i njegovo mišljenje.
„Ako smo nespremni biće problema i oko tih problema će se razviti neka vrsta socijalne panike. Svi će biti uplašeni – i nastavnici i roditelji – pa će deca shvatiti da žive u svetu odraslih koji su potpuno pogubljeni. Onda će i deca da se pogube. Oni su mali i prvo što urade kada se sretnu sa nekom nepoznatom situacijom jeste da pogledaju roditelje i nastavnike, pa ako vide da su oni nespremni, onda se dete još više uplaši“, upozorava naš sagovornik.
Kao psiholog, ali i roditelj dvoje školaraca Baucal daje konkretne savete.
„Prvi korak je da se upoznamo sa pravilima igre, tu nam je od veliko pomoći razredi starešina ili učitelj. Da dobro odmerimo sve okolnosti i uslove u samoj školi koju pohađa dete. Nakon toga treba da razgovaramo sa decom o tome kakvo je njihovo viđenje, da li bi išli u školu ili ne bi. Dete može da kaže: super neću da idem u školu, ali onda, mi kao roditelji treba da pomognemo detetu da razume da to što se ne ide u školu znači mnogo veću obavezu za rad od kuće.
Detetu treba predočiti opcije i posledice, da se i deca uključe u razgovor i promišljanje, a ne samo da se detetu kaže: ideš u školu jer sam tako odlučio, ili, ostaješ kod kuće, a nemam pojma kako ćemo to da organizujemo“, objašnjava psiholog.
Kao što se deca uče da prelaze ulicu i obrate pažnju na semafor, tako se mogu naučiti nekim novim pravilima u školi, smatra naš sagovornik. Ipak, ističe da ne sme da bude zastrašivanja.
„Potrebna su objašnjenja i razgovor, jer ako samo kažemo: ne smeš ovo ili ono, dete će izaći u dvoriše i stajati ukopano. Treba mu reći: možeš da se družiš, ali obrati pažnju“, zaključuje naš sagovornik.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
