U zlatnom dobu, koje je za nekoliko hiljada porodica u Srbiji već nastupilo, dok je za milione sve manje održiva iluzija, mi proizvodimo moderne vakcine, a nova velika fabrika će proširiti asortiman vakcinalnih ponuda i učiniti nas moćnim izvoznicima ovog traženog proizvoda.
Mnoge stvari su potpuno nejasne, čarobnjakova ruka je još u šeširu, reči su dobile nova značenja, a pravila okretne igre su poznata samo jednoj strani, dok ćemo se mi saplitati i dobijati packe za pogrešne korake. U tom plesu prinuđeni smo da nevoljno učestvujemo.
Još jesenas su nas ubeđivali kako je Institut „Torlak“ posle 15 godina uspeo da proizvede vakcinu protiv gripa. Na logično pitanje kako je moguće da je oko milion jaja, neophodnih za proces proizvodnje, naručeno tek kada su vakcine bile već spremne za primenu, usledile su uvrede od strane zvaničnika. Jasno je bilo da su vakcine nabavljene iz inostranstva, pa su samo iz velikih posuda presipane u bočice za pojedinačne doze.
Sada se ponovila ta zamena teza. U torlačkoj terminologiji proizvodnja ne podrazumeva pravljenje nečega, već presipanje čorbe, tačnije ruskog ukusnog boršča, u individualne tanjire (čitaj, punjenje brizgalica vakcinom već napravljenoj u Moskvi).
I Institut „Torlak“, i Agencija za lekove i medicinska sredstva ignorišu Zakon o dostupnosti informacija od javnogm značaja, ali kada su prozvani zbog svoje autistične arogancije, agresivno napadaju, pozivajući se na svoju umišljenu transparentnost, što zvuči kao neukusna šala. Na konkretna pitanja odgovaraju otuđenim birokratskim jezikom, parolama i vređanjem.
Umesto stručnjaka, svetlu farmaceutsku budućnost najavljuju nam političari. U konkretnom slučaju, kada je reč o Sputnjiku V, istupa „ministar za Rusiju“. Ostaje nam da na reč verujemo u poslovna čuda, kao u epohalni moravsko-vardarski kanal do Soluna, fabriku mercedesa, leteće automobile i ostale pečene nebeske ševe.
Čak i nedužno postavljeno pitanje skopčano je sa egzistencijalnim nevoljama, pa nije čudo što su se usudili da se zainteresuju za detalje jedino doktori Radan Stojanović i Dragoslav Popović. Prvi je redovni profesor univerziteta, a drugi ekspert UNICEF-a, tako da ih nije lako otpustiti, mada na šikaniranje i neprijatnsoti moraju da računaju.
Njihove dileme zvuče sasvim razumno. Da li ćemo i kada savladati tehnološki proces i praviti vakcinu po ruskoj licenci? Kakav je opšti aranžman saradnje? Znaju li se bar projektovani troškovi? Pod kojim uslovima ćemo moći da izvozimo vakcine ostalim zemljama? Ako nam to nije dozvoljeno, šta ćemo da radimo sa planiranim milionima doza? Hoće li se ostvariti sumnje nadležnog ministra u mogućnost da proizvodimo obe komponente vakcine? Menja li se ostvarenom saradnjom status Instituta „Torlak“?
Neizvesnosti su još mnogo uočljivije u pogledu izgradnje fabrike za proizvodnju kineske vakcine. Ko tu i koliko ulaže? Kako se dele rizici? Ima li smisla investirati u vakcinu koja je, u vreme oskudice, bila dragocena, ali je upadljivo inferiorna u odnosu na neuporedivo efikasnije i efektivnije alternative, zasnovane na modernim tehnologijama? Kome ćemo prodavati tu vakcinu kada će tržište uskoro biti preplavljeno boljim i neuporedivo jeftinijim vakcinama?
Puno je pitanja, a niotkuda odgovora. U svakoj pristojnoj zemlji oni bi morali odmah da uslede, uz izvinjenje zbog nastale informativne blokade.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare